Зашто млади Срби не воле Америку?
11:47 04.11.2023 (Освежено: 07:56 07.11.2023)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Колективно памћење преноси се генерацијски, а дигитализација и глобализација оголили су многе детаље о америчком вођењу политике и начину на који се понашала у протеклих неколико деценија. Из ових разлога, не треба да нас чуди чињеница што је истраживање Института за европске послове показало да већина грађана Србије САД сматра непријатељем.
Овако социолог културе проф. др Зорица Томић тумачи истраживање и резултате анкете у којој је 39 одсто грађана Србије узраста од 18 до 44 године изјавило да Америку сматра непријатељском државом. Чак 46 одсто младих од 18 до 29 година желело би да Србија одржава добре односе са Москвом, а само 16 одсто испитаника сматра САД пријатељем и то су углавном људи старости од 45 до 49 година.
Колективно памћење нашег народа још је врло снажно и оно се наравно преноси на млађе генерације, па отуда тај висок проценат перципирања Америке као непријатеља Уз то, сада на светло дана недвосмислено излазе све чињенице и подаци о томе како се Америка заправо понашала у последњих 70 година. Наравно, нико нормалан неће рећи да, не дај боже, треба поново да заратимо са Америком, мада ми и нисмо ратовали против њих, они су ратовали против нас док смо се ми бранили. Идеја о некој врсти помирења како се наводи у анкети јесте добра, квалитетна и племенита и иза ње би свако нормалан требало да стане, говори Томићева за Спутњик.
Од оних који имају став, велика већина није благонаклона према Америци, али је такође велики проценат и оних који су без става и не размишљају уопште о политици, геополитици, односима снага и великим силама.
Зорица Томић ту појаву објашњава самим временом у којем живимо. Она данашњицу оцењује као доба постисторије и постполитике, те не треба да нас чуди одсуство интересовања младих људи за овакве теме. Ово није никакав локални феномен, већ захвата цео свет и нове генерације које у њему стасавају.
Не знам шта је сврха овог истраживања и шта је оно требало да покаже. Без обзира на историју прилично добрих односа са Америком, кључно је оно што се нама десило током бомбардовања и уопште њихово упорно инсистирање на теми Косова и Метохије.
Млади поздрављају са подигнута три прста
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Србија, као мала држава, нема велики маневарски простор, па Томићева сматра да је спровођење анкете сувишно. Она сматра да је потпуно јасна чињеница да Срби нису непријатељски настројени према америчком народу, већ према америчкој политици, идеологији и свему ономе што нам одатле стиже у форми популарне културе. Све то је за наш народ, говори Томићева, просто неприхватљиво.
Холивуд више не црта мапе смисла
Учинак глобализације и интернета „открио“ је свету нову димензију, ван Холивуда. Данас, говори Зорица Томић, свако има могућност „комуникације“ са најразличитијим светским уметницима, а светску кинематографију више не чине само амерички блокбастери. Баријера у језику више не постоји, нити нас спречава да погледамо исландску серију, немачки филм или нешто из либанске или иранске продукције.
То је учинак технологије и тоталне транспаренције која је потпуно оголила тај кредо са којим је америчка популарна култура заправо креирала мапе смисла. То више није случај. И у самој Америци имате озбиљне таласе отпора том такозваном главном блоку, односно мејнстриму који се налази и у култури и у политици и у медијима. Без обзира на то што знамо да су медији у потпуности контролисани и теледириговани, а да слободни медији немају уопште простора да се покажу, људи ипак некако успевају да комуницирају.
Једини проблем који Томићева види у овоме јесте последица доступности свега свима и у сваком тренутку. Она тај феномен назива „кризом ауторитета знања“ и сматра је најстрашнијом ствари која се догађа не само код нас, већ свуда. Интернет је омогућио и донекле обавезао сваког од нас да на неки начин будемо присутни у онлајн сфери, али не као пуки посматрачи, већ се од нас очекује и да се искажемо. Тако, између осталог, настаје и проблем лажних вести и непроверених информација.
Не би се рекло да је разлика између, у овом случају, америчке поп културе и политике толико видљива људима који се не баве тим феноменима, али су људи на неки начин постали имуни на све што се пласира преко медија. То је још један учинак глобализације, интернета и те свеприсутности политичког, закључује Томић.
