https://sputnikportal.rs/20231224/zadatak-srpske-akademija-nauka-i-umetnosti-nije-da-tumaci-dnevno-politike-probleme-dejana-vukovic-1165434642.html
Задатак Српске академија наука и уметности није да тумачи дневно-политичке проблеме /видео/
Задатак Српске академија наука и уметности није да тумачи дневно-политичке проблеме /видео/
Sputnik Србија
Не улазе људи у Српску академију наука и уметности по својим политичким ставовима него по својим научним и уметничким резултатима, али у јавности мало кога... 24.12.2023, Sputnik Србија
2023-12-24T13:53+0100
2023-12-24T13:53+0100
2023-12-24T13:53+0100
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
миро вуксановић
језик
његош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/09/1c/1130236105_0:34:2999:1720_1920x0_80_0_0_a24510b3c608dbbe7f93bc4afa01db05.jpg
Овако писац и академик Миро Вуксановић за Спутњик коментарише честе нападе на САНУ било због одређених политичких иступа њених члановa, било због неизјашњавања у вези значајних политичко-друштвених тема и збивања.„Академија и сви њени чланови су у сталном неспоразуму са друштвом у коме се налазе. Не говори се о ономе што је суштина рада Академије и њених чланова већ свако тражи да Академија да тумачење и мишљење за оно што је дневно-политички проблем. Не треба људи у Академији као друштвена бића да буду изван тога, међутим проблем је други. Свако хоће да му Академија каже оно што он мисли, да потврди његово мишљење, а то није могуће, тако да како год да поступи, биће нападана са једне или друге стране. Природно је да у скупини 120 људи свако има своје становиште и треба да има. Само у сукобљавању мишљења и дијалогу може се доћи до истине“, наглашава Вуксановић, управник Библиотеке САНУ.Рушимо темељ на ком стојимоПотпредседник Његошевог одбора Матице српске и Управног одбора Андрићеве задужбине примећује да живимо у време себичности, заборављамо све великане који су нам претходили, који су уткани у темељ српске културе и науке и себе сматрамо једино важним:Запрепастило је аутора књига о Његошу, Вуку, Андрићу, Лази Костићу, да је на факултету у Никшићу укинут курс о Његошу те да у Србији само понеко предаје тог великог српског песника:„У лектири га готово нема, само у одломцима. Оправдање за то је да је писао архаичним језиком који савремени млади човек не може разумети. Само што се не каже да је то на неком другом језику што иде на руку онима који и тврде да је то други језик. Из тог укупног односа према Његошу створен је Српски покрет Његош у Црној Гори и недавно је иницирано његово оснивање и у Србији, са намером да говори ко је Његош и зашто је он метафора за укупно српство“.Вратимо се разговоруУредник капиталне едиције „Десет векова српске књижевности“, чија стопедесета књига ускоро улази у штампу, примећује све мању потражњу за тим издањима, каже да се данас чита мање него некада, те да модерна технологија и одсуство директног сусрета и разговора људи угрожава језик.Вуксановић упозорава да скраћенице које су у моди утичу и на мисао, што је велика опасност за језик.И лекар лечи речимаВелики посвећеник речима, према којима се односи као према драгуљима, скреће пажњу и на претерану употребу страних речи:„Заблуда је да човек делује ученије ако своје реченице затрпава са што више страних речи. Само човек који добро разуме оно чиме се бави, говори јасним језиком. Било ког научника ћете разумети чиме се бави ако је савладао оно чиме се бави. Ако доктор вашу бољку описује на латинском, немојте имати пуно поверења у њега. Има Владета Јеротић текст 'Лечење кроз сусрет' о томе како лекар речима лечи човека, а не пилулама“.Свака реч има своју судбину као и човекОд јавнђелиста знамо, подсећа Вуксановић, да су речи и људи исто и да писати о речима значи писати о људима, као што изражавати се речима значи бити човек, јер једино биће које има ту прилику и тај велики дар природе јесу људи:„Реч је суштина човека и спуштати се у значење речи, њен родослов, њену етимологију, распоред сугласника и самогласника јесте трагање у самом себи. Ако се бавимо заборављеним речима, чија значења су друкчија од оних које користимо данас, ми заправо трагамо за прошлошћу речи и прилазимо себи у далекој суштини, нашем дну цивилизацијском одакле се затим враћамо овамо где смо. Силажење у реч, како се зове и једна моја књига, је поступак ризичан, али има смисла“.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20231128/osniva-se-srpski-pokret-njegos-u-srbiji-cilj-je-zastititi-njegosa-od-nemara-marija-jakovljevic-1164351774.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, миро вуксановић, језик, његош
култура, култура – интервјуи и аналитика, миро вуксановић, језик, његош
Задатак Српске академија наука и уметности није да тумачи дневно-политичке проблеме /видео/
Не улазе људи у Српску академију наука и уметности по својим политичким ставовима него по својим научним и уметничким резултатима, али у јавности мало кога интересује колико је који члан Академије објавио радова у иностранству или колико је признања добио.
Овако писац и академик Миро Вуксановић за Спутњик коментарише честе нападе на САНУ било због одређених политичких иступа њених члановa, било због неизјашњавања у вези значајних политичко-друштвених тема и збивања.
„Академија и сви њени чланови су у сталном неспоразуму са друштвом у коме се налазе. Не говори се о ономе што је суштина рада Академије и њених чланова већ свако тражи да Академија да тумачење и мишљење за оно што је дневно-политички проблем. Не треба људи у Академији као друштвена бића да буду изван тога, међутим проблем је други. Свако хоће да му Академија каже оно што он мисли, да потврди његово мишљење, а то није могуће, тако да како год да поступи, биће нападана са једне или друге стране. Природно је да у скупини 120 људи свако има своје становиште и треба да има. Само у сукобљавању мишљења и дијалогу може се доћи до истине“, наглашава Вуксановић, управник Библиотеке САНУ.
Рушимо темељ на ком стојимо
Потпредседник Његошевог одбора Матице српске и Управног одбора Андрићеве задужбине примећује да живимо у време себичности, заборављамо све великане који су нам претходили, који су уткани у темељ српске културе и науке и себе сматрамо једино важним:
„Најзаслужнији човек за српску културу новог доба је Вук Караџић, а најгоре речи су казане о њему. Он је и данас двоструки шпијун. О Доситеју се свашта говори, о Андрићу се расправља да ли је српски писац. Рушимо оно на чему стојимо, правимо повелику рупу па би савременици који стоје над њом лако могли у њу упасти. Такав је случај и са Десанком и са Његошем и многима другима, дуг је списак“.
Запрепастило је аутора књига о Његошу, Вуку, Андрићу, Лази Костићу, да је на факултету у Никшићу укинут курс о Његошу те да у Србији само понеко предаје тог великог српског песника:
„У лектири га готово нема, само у одломцима. Оправдање за то је да је писао архаичним језиком који савремени млади човек не може разумети. Само што се не каже да је то на неком другом језику што иде на руку онима који и тврде да је то други језик. Из тог укупног односа према Његошу створен је Српски покрет Његош у Црној Гори и недавно је иницирано његово оснивање и у Србији, са намером да говори ко је Његош и зашто је он метафора за укупно српство“.
Уредник капиталне едиције „Десет векова српске књижевности“, чија стопедесета књига ускоро улази у штампу, примећује све мању потражњу за тим издањима, каже да се данас чита мање него некада, те да модерна технологија и одсуство директног сусрета и разговора људи угрожава језик.
„Када није било медија, људи су морали на неки начин да испуне време, заварају досаду посебно зими током дугих ноћи и једини алат је била реч. Тако је настало приповедање, обичај певања. Ишло се од куће до куће, седело се и разговарало. Кроз разговор и сусрет реч оживљава, добија значење, отвара се другоме ко је чује као и оном који је изговара. Требало би понешто од традиције задржати, оно што је најпотребније и најбоље, а у овом случају то је разговор, директан, очи у очи. Ми се више не посећујемо нити разговарамо. Телефон је постао најчешћа справа којом комуницирамо, али то није исто као када опуштено негде седимо слободно причамо, допуњујемо се. Директан сусрет, разговор то је за људски живот, а из тога проистиче језик“.
Вуксановић упозорава да скраћенице које су у моди утичу и на мисао, што је велика опасност за језик.
Велики посвећеник речима, према којима се односи као према драгуљима, скреће пажњу и на претерану употребу страних речи:
„Заблуда је да човек делује ученије ако своје реченице затрпава са што више страних речи. Само човек који добро разуме оно чиме се бави, говори јасним језиком. Било ког научника ћете разумети чиме се бави ако је савладао оно чиме се бави. Ако доктор вашу бољку описује на латинском, немојте имати пуно поверења у њега. Има Владета Јеротић текст 'Лечење кроз сусрет' о томе како лекар речима лечи човека, а не пилулама“.
Свака реч има своју судбину као и човек
Од јавнђелиста знамо, подсећа Вуксановић, да су речи и људи исто и да писати о речима значи писати о људима, као што изражавати се речима значи бити човек, јер једино биће које има ту прилику и тај велики дар природе јесу људи:
„Реч је суштина човека и спуштати се у значење речи, њен родослов, њену етимологију, распоред сугласника и самогласника јесте трагање у самом себи. Ако се бавимо заборављеним речима, чија значења су друкчија од оних које користимо данас, ми заправо трагамо за прошлошћу речи и прилазимо себи у далекој суштини, нашем дну цивилизацијском одакле се затим враћамо овамо где смо. Силажење у реч, како се зове и једна моја књига, је поступак ризичан, али има смисла“.
