У захукталом свету пуном сукоба, мали човек не успева да удахне чист ваздух
© Фото : Спутњику уступило Београдско драмско позориште/Драгана УдовичићПредстава "Швејк" у Београдском драмском позоришту
© Фото : Спутњику уступило Београдско драмско позориште/Драгана Удовичић
Пратите нас
Несхватљиво је да, колико год технологија и наша размишљања о свету иду напред, људи мисле да је рат добар начин да се реше проблеми. Рат никада није донео ништа добро ниједној зараћеној страни. Као да је време, што би Хамлет рекао, искочило из зглоба. То је тема којом се бавимо у Швејку, каже глумац Озрен Грабарић.
После комада „Прафауст“, „Демократија“ и „Ружни, прљави и зли“, Грабарић на сцени Београдског драмског позоришта од 28. децембра игра главну улогу у представи „Швејк“ коју је према роману „Доживљаји доброг војника Швејка у светском рату“ Јарослава Хашека поставио Вељко Мићуновић.
Жртве рата и система
Откривши за Спутњик да га је Швејк и увео у свет театра (био је део пријемног испита на Академији драмских уметности у Загребу), Грабарић каже да је дошло време да му се одужи, јер га Швејк већ 20 година прати у мислима. Зато је са одушевљењем је прихватио Мићуновићев позив:
„Када сам се поново вратио том роману после 20 година, схватио сам да је Швејк комплекснија личност него што је то био мој први младалачки утисак када сам га доживљавао искључиво кроз духовиту, анегдоталну призму. Биле су ми драге његове будалаштине, али сада сам схватио да ту има много више. Доживео сам га као анђела, добрицу. Он гледа наивно на свет, а можда је то само одбрамбени механизам. Да ли је стварно идиот, пророк или је то његов начин да се преживи време у којем живимо?“, пита се Грабарић.
Рад на „Швејку“ га је подсетио на Хинкемана, који је радио са Игором Вуком Торбицом, али и на Војцека:
„Швејк, Војцек, Хинкеман, сву су они жртве рата, система који обликује појединца, уместо да буде обрнуто“.
© Sputnik / Марија ЈаковљевићОзрен Грабарић
Озрен Грабарић
© Sputnik / Марија Јаковљевић
У представи „Швејк“ посебно је, каже, важно питање личне одговорности:
„Швејк се борио на страни агресора. Мада 'борио' можда није права реч. Он је морао да служи војној машинерији, али као лице које не изврће само руглу тај милитаризам, него га урушава изнутра, попут тројанског коња. Врло је комплексна личност. Он се први јави да иде у рат – 'Мени ће бити дивно задовољство да служим љубљеном цару за узвишени циљ'. Онда почиње распад свега и људи га доживљавају као лудака. Хашек је ређао анегдоте како се Швејк сналази на фронту, у лудници, затвору. Где год да га ставиш, он преживљава. Можда је то једини начин. Човек у најтежим временима треба да се опусти и мисли само о лепим стварима. Брехт је сматрао да је то један од три највећа дела светске књижевности па је направио Швејка у Другом светском рату“.
Никако да удахнемо чист ваздух
Грабарић признаје да је било тешко радити Швејка, а истовремено настојати да представа не буде превише дневно актуелна:
„Стално се нешто дешава, стално се негде захуктава, сукоби, немогућност да изађемо на зелену грану, да удахнемо чист ваздух и у политичком смислу“.
Сви проблеми који долазе, сматра Грабарић, долазе са врха и тако је свуда у свету:
„Видите шта се дешава у Америци коју смо дуго доживљавали као место на коме свако може да успе. Наједном тај сан је нестао и то за кратко време. Као млади човек знао сам за земљу у којој постоји слобода, где свако може бити шта хоће и да га нико не осуђује. Одједном се то радикално променило, и та слобода и демократија за коју се боримо“, сматра Грабарић и објашњава да он није против демократије, већ за то да се свако друштво бори за то да она функционише".
© Фото : Спутњику уступило Београдско драмско позориште/Драгана УдовичићИдиот или геније
Идиот или геније
© Фото : Спутњику уступило Београдско драмско позориште/Драгана Удовичић
У том процесу позориште је, сматра, посебно важно са својом просветитељском улогом:
„Сврха театра није само забављачка, као што ни Швејк није само забављачки. Он има таквих елемената како би показао дубљу мисао, испровоцирао неко питање у публици, учинио да гледалац изађе са представе и постави себи питање да ли ти ратови имају смисла, да ли је у реду или није, да ли је Швејк луд или не. Та питања појединац усмерава ка себи, посеже за дубљим просторима властитог бића, води дубљи дијалог са собом. Ја заиста верујем у ту просветитељску улогу театра“.
Изненадила га је велика љубав према позоришту и глумцима коју је осетио у Србији:
„Играо сам широм Србије и свуда сам наишао на људе који и даље иду у театар, који верују у театар и глумце. Ходам Дорћолом и видим мурале на којима су глумци. То славље културе је јако битно. Можда смо у Загребу то изгубили, мало смо хладнији. Надам се да ће се и то променити. Има и тамо људи који воле глумце, али овде је то посебно“.
Магбет па Човек слон
Озрена Грабарића очекује „Магбет“ у Ријеци, у режији Едуарда Милера, па „Човек слон“ у Београдском драмском, у режији Кокана Младеновића:
„Углавном играм те деформисане ликове, антихероје или злочинце. То су ми наменили – Мефисто и Швејк, па Магбет и Човек слон. Идем лоше-добро, лоше-добро. И Магбет је заправо сирот човек који се саплео о властиту амбицију. Шта се човеку деси, не знам. Зато је тај театар толико узбудљив и зато хвала Швејку што ме је увео у тај свет. Да ми није помогао да уђем на академију, ја бих био потпуно другачији. Театар мења. Не само нас који се трансформишемо на сцени, него и публику која излази трансформисана после представе. Нешто се деси у том причању приче.“