"Бријемо се ладном водом", једемо пасуљ из казана и бранимо Србију: „Регрути“ о одласку у војску
17:30 06.01.2024 (Освежено: 18:06 06.01.2024)
© Sputnik / Милица Тркља
Пратите нас
Kлинци данас нису очарани сценом у којој дим куља око вагона кроз чије прозорско окно отац и стриц убацују прасе и ражањ, а мајка јеца на станици док испраћа сина у војску. Ово су нека друга времена у којима се прoзор на вагону не отвара. Деца данас знају чему војска служи и спремни су да се ставе на располагање својој домовини.
Екипа Спутњика попричала је са младићима поводом освежене приче о увођењу редовног војног рока. О њиховим животима и „радним навикама“ се сви налазе позваним да говоре, али њих мало ко пита шта о свему мисле.
Шта за њих значе држава, земља, отаџбина, да ли би их девојке чекале да се врате са одслужења војног рока и да ли неко од њих сања о испраћају као у старим југословенским филмовима?
Страх чува границе
Марка Милићевића, деветнаестогодишњег машинца, веслача, и професионалног старијег брата затекли смо на трим стази. Пристао је да нам да изјаву, уз изричиту забрану да га не сликамо у шорцу за трчање.
„Генерално подржавам то увођење војног рока, иако се добар део мојих другара не слаже. Има сад пуно ратова у свету попут Украјине и Газе тако да мислим да је за безбедност наше земље то добро. Мислим да бих тако могао да служим некако држави колико могу, а и свакако сматрам да мушкарац треба да научи да рукује оружјем и да се научи некој дисциплини, ето то нам је одузето“, прича Милићевић за Спутњик.
Он сматра да би у савременом свету било превише уводити војни рок од годину или више, али да је до пола године у реду. Каже да не верује у приче о купању или бријању хладном водом и да је тако можда било раније, али не и данас. У сваком случају, говори кроз осмех да „ако су преживели наши преци, ваљда ћемо и ми некако“.
Марко, са леве стране (седи позади у чамцу)
© Sputnik / Милица Тркља
Јасно му је шта служење војске са собом носи:
„Постоји она изрека да границе чува страх и ако сви знају да имамо јаку војску, опадају шансе да ће доћи до неког реалног сукоба“, „анализира“ млади регрут Милићевић.
Жене воле официре
Урош Младеновић има осамнаест година и студира политичке науке. Он тврди (можда и основано) да су највећи заговорници поновног војног рока – очеви.
„Мислим да ће многим очевима да се свиди и сама мисао о нашем служењу војске с обзиром на то да је мени, а сигуран сам и многима, зацементирана у лобањи та реченица кад нам ћале каже ,,теби треба војска да те доведе у ред“. Што се мене тиче, ја сам искрено радостан због тога, ал' не знам баш кол'ко сам спреман. Можда ће и девојке кренути да нас мало другачије схватају када обучемо униформу, па ћемо прећи са „мала воли Ауди“ на „жене воле официре“. Видећемо“, говори кроз осмех Урош.
Што се тиче теме девојака и чекања на повратак драгог са служења војног рока, Урош сматра да војска лошу везу може упропастити, док добру може само још да ојача. Верује да ће они који су у „љубавној кризи“ или пући или опстати и да ће то представљати период када се све ставља на пробу.
Урош (други одоздо, салутира) и другари
© Sputnik / Милица Тркља
Поред љубавних јада, наше младе момке ће у војсци чекати и други „ужаси“, попут спремања кревета или чишћења иза себе.
„Што се тиче затезања кревета ту могу да се похвалим. Отац као да ме је припремао за војску што се тога тиче и ценим да сам по питању распремања кревета већ спреман за неки чин у војсци. Имам пар пријатеља који су почели да обављају такозване „чек листе“ или „дејли таскс“. То је модеран начин како човек себе тера да уради некакве дневне задатке како би се осећао испуњено и искрено говорећи, мало се запрапастим кад видим да је неким људима прво на листи распремање кревета, као да је то неки богзнакакав задатак. Ал' ето, у касарни ће имати прилике да то чекирају на својој листи дневних задатака, војска ће им помоћи у томе“, наставља са шалом Урош.
Наше младе регруте, често ненавикнуте на такву врсту хране, чека и војнички казан.
„С обзиром на то да сам из многочлане породице, код нас се увек некако војнички јело, ал' додуше лепо, тако да очекујем да ће исто бити и у војсци. Не мора то бити естетски лепо, само да не будемо гладни. Што се тиче испраћаја, може прасе, што да не“.
На питање како ће војска утицати на њега и да ли верује да ће га војни рок у било ком погледу променити, Урош одговара у другачијем маниру – смирено и без осмеха.
„Мислим да је управо то и смисао овој војног рока – да нас мало уозбиљи. Мислим да ћу из војске изаћи мало озбиљнији, ако уопште и дође до свега овога. Искрено да кажем, не могу да замислим да ће се све то стварно дешавати, али уколико се ова иницијатива прихвати, ово ће од многих дечака направити мушкарце“, закључује Урош своје излагање.
Ко те љуби док сам ја на стражи
Лука и Татјана седели су заједно на клупи у једном београдском парку. Обоје иду у школу и имају 17 година. Нису били претерано опширини у својим одговорима, али су јасно и гласно рекли шта мисле.
„Мислим да је добро што хоће да уведу поново војску, због дисциплине. То би имало више користи и за мене лично и за све овако. Не би ми сметала дужина војног рока, колико год да траје, четири месеца, шест, годину дана. Ово је важно за државу да би сви знали свој ред, пошто млади данас баш и не знају ред, немају дисциплину“, изричит је био Лука.
Лука и Татјана
© Sputnik / Милица Тркља
На питање да ли би чекала свог драгана да се врати са одслужења војног рока, Татјана је била и више него јасна. Каже да би га чекала, колико год да треба.
Дупли чизбургер и дисциплина за понети
Павле и његов друг иду у школу и имају 16 година. Име друга није забележено јер је тренутак Павлове изјаве искористио да оде до касе и плати. Њих двојицу смо затекли у Мекдоналдсу како на електронском менију бирају шта ће појести. Након што је Павле предао свом другару шаку пуну згужваних двадесетица и десетки, посветио се давању изјаве о одласку у војску.
„Мис'им, ко оће може, ко неће не мора. До годину дана је по мени у реду. Очајно бих се снашао по питању дисциплине и раног устајања ал' жив човек се на све навикне. Ваљда бих се снашао и без девојке...
Павле, потенцијални регрут
© Sputnik / Милица Тркља
Павле је, у духу правог Спартанца, своје излагање започео и завршио лаконски, али уз константан и стидљив осмех на лицу.
Стефан и Стеван су браћа, а Андреја је њихов деда који сматра да би његови и сви други синови и унуци требало да служе војску. У питању је, како он каже, опстанак Србије.
„Можда је то и добро да људи знају да се одбране и да бране своју земљу. Мислим и да фали људи у војсци. Раније нас је било више и мислим да је то добра ствар. Смањили су са 15 месеци на шест и за мене је то добра ствар“, изјавио је Стефан.
Он је, иначе, убеђен да би му отац и деда направили прави, свечани испраћај у војску, иако деда то пориче, одмахујући главом. Одговор на питање о девојци био је кратак – Стефан верује да би га његова изабраница сачекала, али остаје недоречен због дединог константног смејања и добацивања.
Стефанов две године старији брат, Стеван, признаје да га је вест о могућности поновног служења војске изненадила. Сматра да му војничка дисциплина и начин живота не би ни тешко ни лако пали и да би се у сваком случају снашао.
Општи закључак како из ове анкете, тако и из стручних анализа, разговора са пријатељима, истраживања и гласа јавног мњења јесте тај да су млади данас, како момци, тако и девојке, више него спремни да иду у војску.
Они знају шта је одговорност према породици, пријатељима, комшији, свом селу, граду, својој земљи. Није им тешко да одвоје пола године или годину дана за обуку, како би научили да бране себе и оне које воле.
