Спутњик открива легенду – како је лопта „Боже Дунстера“ заувек променила српску Тоскану
21:00 06.01.2024 (Освежено: 22:02 06.01.2024)
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара Ранковић
Пратите нас
Ексклузивно
На мало мање од 30 километара од Београда налази се Гроцка, препознатиљива по Дунаву и воћу, али за обожаватеље спорта и по Дунавцу, фудбалском клубу који постоји 93 године. Легенди о Дунавцу има много, али је најтачнија она која каже да је Гроцка овај клуб добила због легенданрног Бошка Симоновића, селектора репрезентације Југославије.
У филму „Монтевидео, Бог те видео“ Бошко Симоновић је дане проводио гледајући у свог голуба Радоја, међутим према истинитој причи дани селектора Југославије неретко су били провођени у летњиковцу у Гроцкој где је варошанима ширио свест о фудбалу.
Због чувеног Боже Дунстера је Гроцка, позната и по надимку српска Тоскана, 1931. године добила Дунавац.
„Клуб је основан 1931. године. Иницијатива за оснивање клуба потекла је од Грочана занатлија, јавила се потреба за фудбалским клубом јер их је Београд већ имао много. Један од разлога зашто је основан Дунавац јесте и Светско првенство у Уругвају које се играло годину дана раније. Селектор репрезентације Југославије Бошко Симоновић у Гроцкој је имао летњиковац, долазио је ту, проводио дане. Често је у разговору са Грочанима говорио о томе како би било лепо да имају фудбалски клуб“, прича за Спутњик чувени доктор Михајло Вељковић, међу Грочанима познат као доктор Мика.
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара Ранковић
Према једној легенди управо је селектор Божа, у филму назван надимком „Божа Дунстер“ донео Грочанима прву кожну лопту.
„Када је прва лопта дошла у Гроцку сви су трчали за њом. Садашње игралиште било је ливада где су чували краве и стоку. Када се та лопта поцепала више се нико није интересовао за фудбал, а онда је другу донео Милош Петровић Обућина, фудбалер БСК-а, он је живео у Гроцкој. Сматра се да је Петровић уз селектора Божу допринео оснивању клуба у позну јесен 1931. године“, прича нам доктор који је легенда клуба.
Није то била мала ствар за локалце који су могли после првенства у Уругвају да се хвале да лично знају селектора Божу.
Сам почетак био је необичан, клуб није имао свлачионицу поред терена, а жене су са чуђењем коментарисале мушкарце који су у опреми шетали грочанском чаршијом.
„Они су се окупили, први председник је био Живота Ковачевић, изабрали су назив Грочански спортски клуб Дунавац, касније је преименован у фудбалски клуб Дунавац. Свлачионица се налазила у самом центру Гроцке, а терен се налази 500 метара узбрдо одатле. Они се свуку, иду кроз центар Гроцке пешке до тамо. Жене пролазе, крсте се, коментарисали су 'неке будале шетају у гаћама кроз центар'. То је у оно време било незамисливо. Када почну да играју, људи су морали да терају и склањају стоку. Дунавац је три године био незваничан клуб, регистован је 1934. године, а до тада је више био везан за смедеревски крај“, прича доктор Мика.
Дунавац је био је регистрован у Браничевско-подунавској жупи, све до 1955. године, од те године се такмичи у Београдском савезу. Пре рата занатлије су добровољно скупљале новац за одржавање клуба. Престао је са радом 1941. а наставио 1945. године.
Дунавац је имао фудбалера Јакова Ђукића који је погинуо у рату и онда је клуб због њега променио име у „Јаша“.
Клуб је после рата успео да се уздигне, а доктор Мика памти и неке чувене победе.
„После рата, 1956. године Дунавац се такмичио са Радом, Чукаричким. Сећам се кад смо победили Рад 2:0. Бежанију смо побеђивали 9:1“, поносан је доктор.
Посебно се истакла генерација која је играла од 1965. до 1969. године. Ти играчи данас су грочанске легенде фудбала и ретке су приче у локалним кафанама које не садрже њихова имена.
„Из године у годину се улазило у виши ранг. Била је то изузетна екипа. То су фудбалери који су касније играли за велике екипе.Бобе Николић играо за Раднички, Мића Шумар за Војводину, Петар Богдановић играо у Вардару“, присећа се доктор Мика.
У тој генерацији налазио се и Милован Ранковић, ретко свестрана личност. Милован родом из Болеча, био је професор књижевности, а фудбал је играо упркос томе што је као дете нагазивши на ратну мину изгубио једну руку.
Није то сметало Миловану да буде један од најбољих играча на општини. Осим тога написао је и књигу, а за собом оставио и бројне приповетке које нажалост никада нису угледале светлост дана.
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
1/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
2/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
3/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
4/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
5/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
6/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
7/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
8/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
9/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
1/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
2/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
3/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
4/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
5/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
6/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
7/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
8/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
9/9
© Sputnik / Тамара Ранковић
Дунавац Гроцка
„После је била још једна генерација седамдесетих када су ушли у београдску зону. То су биле утакмице које су окупљале и по пет хиљада гледаоца. Током та два периода је Дунавац постигао лепе резултате. У то време су Београд и Србија знали за Дунавац, били смо у десет најбољих тимова у престоници. Када игра Дунавац, Грочани крећу у колони. Памтим утакмице у Сурчину против Јединства, и у Кнежевцу када је на полувремену нестало пића. Питали су нас 'људи шта је ово', Дунавац је био институација. Када је недеља, после ручка цела породица долази на игралиште“, присетио се срећних времена легендарни доктор Мика.
Кажу Грочани да су кафане клубова којима су гостовали волели да их виде, јер је само њихова посета била довољна да газда заради, што довољно говори о томе колико је навијача било.
После лепог и срећом периода, уследиле су и неке мрачније године у којима није било лако одржати клуб, али Дунавац је и тада опстао захваљујући играчима.
„Несрећне деведесете су финансијски покосиле све слојеве друштва, али и спортске клубове као и Дунавац. Од неминовног гашења и пропадања Дунавац су спасила његова деца, неретко давајући новац за потребе клуба и играјући потпуно бесплатно. Много пута није било воде, струје. Преко зиме када се заврши тренинг, играчи су се купали у бурету са полу-залеђеном водом. Захваљујући љубави и ентузијазму Нермина Ћатибушића Ћате, Горана Томића, Здравка Војиновића, Владана Мамића, Милорада Милојевића, Жарка Николића, Небојше Јовановић“, прича за Спутњик Дејан Ранковић, фудбалер те генерације који је заједно са поменутим играчима чинио све што је могао да Дунавац опстане.
Данас је Дунавац клуб који се такмичи у Првој Београдској лиги, у групи Ц. Ове године циљ клуба јесте да буде у горњем делу табеле. Надају се из клуба да Дунавац може и до другог места које обезбеђује бараж кроз који може да се иде директно у Зону.
© Sputnik / Тамара РанковићДунавац Гроцка
Дунавац Гроцка
© Sputnik / Тамара Ранковић