Заштитимо рукописе да не изгоре као Народна библиотека, упозоравао је Радослав Грујић
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Хитна је потреба да се без оклевања приступи потпуном попису и опису свих сачуваних наших старих рукописа где год их има и на тај начин да се, бар ти још преостали наши рукописи, сачувају за науку и културу нашу.
Овако је 1943. године писао Радослав Грујић (1878-1955), свештеник и академик, човек који је пронашао земне остатке цара Душана и спасио мошти цара Уроша и кнеза Лазара пред налетом усташа, врстан познавалац и тумач старих рукописа и артефаката, заслужан за очување српске и светске културне баштине.
Народна биоблиотела Србије и Музеј Српске православне цркве завршили су обраду и опис његове рукописне збирке, која садржи 358 јединица грађе и сведочи о животу српског народа на различитим просторима.
„Објавили смо пет свезака описавши читаву Грујићеву збирку. Урађен је детаљан археографски опис 358 јединица грађе које чине ту збирку у две свеске палеографског албума где су представљене све писарске руке из свих рукописа и филигранолошки албум са копијама свих водених знакова на хартији из свих папирних рукописа. То је комплетан опис рукописне збирке, какви су ретки код нас, а тек у иностранству их нема“, каже за Спутњик Владан Тријић, начелник Археографског одељења НБС.
Археографско одељење, основано 1961. године, узело је као прву збирку за обраду управо Грујићеву, формирану после Другог светског рата и јавности непознату:
„Оснивач одељења био је протојереј Владимир Мошин који се определио да ради на тој збирци. Одласком Мошина из Народне библиотеке 1965. престао је рад на Грујићевој збирци и касније се Археографско одељење у неколико наврата враћало, али су разни поремећају утицали да се тај рад не заврши. Управа Музеја СПЦ последњих 10 година је показала интересовање да се тај процес доведе до краја“, наводи Тријић.
Рукописна збирка Радослава Грујића која се чува у Музеју Српске православне цркве
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Спасити српске рукописе из Хрватске
Грујићева збирка рукописа је, према Тријићевим речима, формирана добрим делом од књига враћених из Загреба које је НДХ запленила почетком рата:
„Прота Радослав Грујић је учествовао у повраћају тих књига из Загреба под окриљем Српске православне цркве. Неки рукописи су током Другог светског рата сељени у Хрватску. Неки су враћени, други нису. Има оних којима се изгубио траг. Познато је да је после рата донета одлука да све оно што је НДХ прикупила са територије Хрватске задржи у Историјском музеју Хрватске, а све што је са територије Србије да се њој и преда. То је доста утицало на судбину великог броја рукописа. Био је основан Музеј Срба у Хрватској који се утопио у Историјски музеј Хрватске, на крају и расформиран осамдесетих година тако да немамо потпуну слику судбине свих рукописа који су се ту налазили “.
Марчански зборник из Лепавине, око 1560/1570. године
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Грујић је у Пакрацу 1908. године забележио да је само у области северне Хрватске, између Драве, Лоње и Илове, на крајњој северозападној периферији српских насеља, у бившој Бјеловарској жупанији, по сеоским црквама и парохијским домовима, као и у једном тамошњем манастиру - Лепавини, успео да нађе неколико десетина старих српских путописних књига на хартији и пергамнту од 13. до 17. века, писаних већином по разним другим крајевима нашим и доношених у ту област приликом сеоба народа од 15. до 18. века:
„Све те нађене књиге одмах су регистроване и пренете у Епархијску библиотеку у Пакрацу, па затим подробно палеографски описане. Поједини њихови карактристични листови фотографски су снимљени, а орнаменти, иницијали и минијатуре верно у бојама копирани, док су орнаменти утиснути у кожним увезама њихових корица, уколико се нису могли фотографски снимити - тачно прецртани“.
Пописати све старе рукописе
Године 1943. Грујић, тада декан Теолошког факултета, јасно је указао на потребу да се без оклевања приступи „потпуном, систематском и стручном попису, као и потпуном стварном и пелеографском опису старих рукописа“:
„Ти пописи и описи пружиће науци, у много случајева првокласан материјал, како за многострука историјска, филолошка, палеографска, теолошка, литургичка, уметничка и разна друга проучавања, тако и за боље и потпуније упознавање, не само многих детаља, целокупне духовне, већ и материјалне културе нашега народа, кроз векове, по разним областима нашим“.
Грујић указао на неопходност да се истражују стари рукописи, по страним библиотекама, музејима и архивима
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Још тада је Грујић указао на неопходност да се истражују стари рукописи, по страним библиотекама, музејима и архивима:
„Зна се да се знатан број наших рукописа налази по разним библиотекама у Русији, Бугарској, Риму, Румунији, Прагу, Бечу, Берлину, Минхену, Паризу, Лондону, Ватикану, Јерусалиму...У исто време мораће се организовати и рад на проналажењу старих рукописа и по свим местима у земљи, где се претпоставља да би се они могли налазити, као што су библиотеке манастирске и црквене уопште, архијерејски дворови, парохијски домови, музеји, архиви и разне друге јавне и приватне збирке књига“.
Драгоцена збирка о животу Срба
То је Грујић и радио, истиче Владан Тријић, не само да је проналазио старе рукописе, него их је обрађивао, смештао у институције адекватне за њихово чивање, које је оснивао, попут Музеја Српске православне цркве и Музеја Јужне Србије:
„Грујићева збирка је дагоцена. Разликује се од других збирки. Није настајала као рецимо нека манастирска или дворска библиотека, које природно расту, већ је радио на прикупљању онога што је могао да нађе на терену из цркава, манастира, места где су Срби некада живели, где су постојале парохијске заједнице, а где се број људи смањио или села потпуно опустела. На широком подручју од Војводине до западне Славоније, обилазио је места и проналазио светиње и рукописе, све оно што је остало од црквених вредности без заједнице. Настојао је да их заштити и пренесе у одговарајуће институције".
Синаксар манастира Хопово, трећа четвртина 16. века
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Тријић каже да су рукописи у Грујићевој збирци шареноликог састава - од оних очекиваних који покривају богослужбене циклусе до документарне грађе:
„Ту су књиге архивског типа - од одлука Српске народне скупштине или жалби аустријском цару преко привилегија које су хабзбуршки цареви давали српском народу до књига које сведоче о свакодневном животу парохијских заједница у 18. и 19. веку. Најдрагоценије у Грујићевој збирци је што имамо сведочанство људи о заједницама које више не постоје и нуди обиље изворне грађе за проучавање историје српског народа на широком простору“.
Рукописна збирка Радослава Грујића изложена у Народној библиотеци Србије
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Колика је била цена жита једне љуте зиме
Најпознатији рукопис јесте Смедеревско четворојеванђеље из 15. века, чији је писар јеромонах Теодор, тј. Инок из Далше. Велики број познатих писара има своје рукописе у Грујићевој збирци попут Христифора Рачанина, чији је „Службеник“ из 17. века у збирци:
„Мени су најдрагоценије књиге о парохијском животу, исповедне књиге. Можете видети спискове људи поименце ко се када исповедио, колико пута, како је то изгледало, како је вођена евиденција. Има и потресних ствари попут Марчанског зборника из Лепавине који сведочи о пожару 1739. и побуни монаха. Велики распон историјских догађаја нам пружа ова збирка. Од теолошке литературе и промишљања о свету и животу до сведочанства о свакодневном животу попут записа људи о атмосферским појавама, цени жита која их је погађала, љутој зими. Имамо читав историјат једне сарајевске породице с краја 18. и почетка 19. века. Детаљно се описује кад се ко оженио, добио дете, са ким трговао, где су путовали“.
Смедеревско четворојеванђеље, прва четвртина 15. века
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Када је горела Народна библиотека
Радослав Грујић је свој живот посветио заштити културног наслеђа, а остао је његов запис о страдању Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године:
„Ту ноћ пребдио сам више због бриге опседнут огњем у непосредној близини него од бомбардовања, а ујутро одмах чим су се мало изгубили звуци бомбардера и штука прво сам отишао да видим шта гори. На моју несрећу одмах сам опазио да не гори градски архив ни штампарија него Народна библиотека. Огањ је већ уништио био задњи део библиотеке и спустио се у подруме под њом, али још није продро у сутерен предњег дела. Знао сам да се рукописи и инкунабуле и архива држе на спрату предњег дела па сам потом избезумљен од бола потрчао Косанчићевим венцем не бих ли кога нашао да ми помогне, наћи ватрогасце да се спасе што би се још спасло могло. Опазио сам три жандарма, полетео сам ка њима с молбом 'помозите ми, браћо, да нађем ватрогасце да спасимо велико народно благо које је у пожару'. Сва тројица су пошли према мени и одмах упитали – 'Какво народно благо?' А када сам рекао да је Народна библиотека у пламену ту у непосредној близини, вођ те патроле дрекну на мене избезумљен – 'Теби је до библиотеке а не видиш оволике жртве?' Погледао сам и видео доста смртно угљенисаних људи. Стресао сам се, али сам опет покушао да их уразумим да мртвима не можемо ништа помоћи, али би могли спасти бар један део драгоцене Народне библиотеке. Тада се вођ толико разбеснео да је скинуо пушку с рамена и псовком почео ми претити, док су друга два жандара задржавали га у хушкањима, а мене саветовали да бежим јер је налетео нови талас бомбардера који нас је растерао и натерао у заклон“.
Слика "Библиотека у пламену" Антона Хутера
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Грујић пише даље своја сећања на те страшне дане када је горела Народна библиотека на Косанчићевом венцу:
„Ускоро пошто се спустио сутон, опазио сам прво ужареност неба са те стране, а затим и све већи пламен који се целе ноћи дизао високо повијен ветром према музеју и језиво осветљавао цео крај. Пошто је снага огња међу варницама дизала и читаве листове хартије у висине, одмах ми је пало на ум да гори неко складиште али сам се још тешио да је можда државне штампарије. Те ноћи нови огањ се распламсао у остацима библиотеке и горео је четири ноћи. Сутрадан, (трећи дан) када сам дошао до зграде већ је све у сутерену било у жару“.
