Сретење као велика прекретница у историји Србије – и путоказ за све балканске народе
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Сретење у модерној српској историји има посебан, двоструки значај и двоструку вредност. На тај дан подигнута је српска национална револуција, а тридесетак година касније Србија је добила један од најмодернијих устава у Европи.
Када су 14. фебруара 1804. устаници под Карађорђевим вођством, на збору у Орашцу одлучили да подигну устанак против дахија, вероватно нису ни били свесни шта су урадили. Јер побуна против групе узурпатора претворила се не само у националну, већ и у друштвену, социјалну, културну револуцију.
Путоказ свим балканским народима
Револуцију која је, према речима директора Историјског института САНУ др Александра Растовића, значила велику прекретницу у историји српског народа и српске државе. Почетком устанка, устанички циљеви били су скромни - зауставити дахијско насиље.
„Након ослобођења Београда 1806. устанички циљеви постали су много комплекснији и шири. Основни циљ српске револуције од те године био је, с једне стране, обнова српске државности коју су Срби изгубили након пада Деспотовине 1459. и, наравно, међународно признање те државе“, истиче он.
Тај процес трајао је неколико деценија и био је мукотрпан. Срби су за то платили огромне људске и материјалне жртве. У том процесу битно је најпре стицање аутономије Хатишерифима из 1829, 1830. и 1833. и то је била једна од етапа у остваривању пуних циљева Србије до међународног признања и обнове државе.
„Али, српска револуција није имала значај само за српски народ, већ је представљала својеврстан путоказ и осталим балканским народима. Подсетићу вас, и други балкански народи имали су своје националне програме, њихов циљ је такође био национално ослобођење од османске власти, тако да је ова револуција превазишла границе Београдског пашалука, превазишла је локални карактер и добила шири, балкански и европски карактер“, каже Растовић.
Српска револуција представљала је својеврсни импулс за устанак у Грчкој 1821, као и за устанак у Влашкој и Молдавији, да и они крену сличним путем. То што је српска револуција превазишла локални карактер њена је посебна вредност, додаје наш саговорник.
Светло у Европи
Друга димензија Сретења је та што је на тај дан 1835. проглашен први српски устав. Творац устава био је један од најумнијих Срба тог времена, Димитрије Давидовић, који је, према Растовићевим речима, написао својеврсну повељу слобода и права у тада још увек полунезависној држави која је представљала светло у тадашњој Европи.
„Тај устав рађен је по угледу на француски и белгијски устав и у њему су све позитивне вредности које је изнедрила француска револуција – политичке слободе, личне слободе, биле су уткане и у Сретењски устав који је представљао велики искорак у модернизацији српске државе“, истиче Растовић.
У Србији, која је 1835. тек аутономна кнежевина у оквиру Османског царства, Сретењским уставом укинути су феудални односи, док је у другим деловима Европе феудализам укинут тек петнаестак година касније.
„Постоји стереотип да је Србија у 19. веку била неразвијена, да је била „тамни вилајет“ Европе. То није тачно. Кнежевина Србија је много пре неких других европских држава укинула феудализам, увела политичка права и слободе, неприкосновеност личне својине. Затим је ограничена и власт кнеза увођењем Народне скупштине и Савета. И када се у обзир узму све те чињенице, може се рећи да је Сретењски устав био један од најлибералнијих, најслободоумнијих и најреволуционарнијих устава у тадашњој Европи“, констатује Растовић.
Сретењски устав отворио је врата свим реформама које су запљуснуле Србију наредних година, додаје он и подсећа да су годину дана пре усвајања устава почеле да излазе „Српске новине“. Године 1835. отворено је прво српско позориште, а три године касније и Лицеј као претеча Велике школе и Београдског универзитета.
Почетком четрдесетих година донет је Грађански законик – сви ти елементи модернизације Србије покренути су кроз Сретењски устав који је обнародовао потребу модернизације.
Такав модернизацијски замах показује да је српска интелектуална и политичка елита била зрела – највећи део становника био је неписмен, али елита која је стала на чело устанка схватала је потребу да се установи држава како би се очувао идентитет српског народа, сматра наш саговорник.
У изградњи модерне српске државе веома важну улогу играо је и косовски мит – чињеница да постоји свест о потреби да се освети Косово и обнови државност један је од импулса који су утицали на српске народне вође и да се крене у веома амбициозно постављени циљ, закључује Растовић.
