https://sputnikportal.rs/20240406/dve-decenije-uspeha-recept-je-ljubav-muzika-i--ruska-dusa-maksima-gorkog-marija-jakovljevic-1170787034.html
Две деценије успеха: Рецепт је љубав, музика и – руска душа Максима Горког
Две деценије успеха: Рецепт је љубав, музика и – руска душа Максима Горког
Sputnik Србија
Прилазили су ми људи и говорили да већ десeт година долазе и гледају „Цигани лете у небо“, да у том мјузиклу виде свој живот. Љубав, музика, та руска душа, све... 06.04.2024, Sputnik Србија
2024-04-06T19:25+0200
2024-04-06T19:25+0200
2024-04-06T19:25+0200
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
позориште на теразијама
мјузикл
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/04/05/1170786702_0:0:2996:1685_1920x0_80_0_0_47f3392fe9ab8f5cc9049132d7badc3e.jpg
Мјузикл „Цигани лете у небо“ према делу Максима Горког „Макар Чудра“, у Лазићевој режији игра се пуних 20 година на сцени Позоришта на Теразијама.Сва извођења су од премијерног била распродата, а 17. априла ансамбл ће извести 366. представу и тада ће се на сцени појавити сви који су у протекле две деценије учествовали у овом мјузиклу.Турбулентно на почеткуНајлепше руске песме уз незаборавну кореографију Крунослава Симића у љубавној причи циганке и крадљивца коња освојили су публику, али на почетку, те 2004. године није било лако.Пошто се Позориште на Теразијама реновирало, са пробама су кренули у Петој београдској гимназији, где су се селили из учионице у учионицу, па су онда прешли у Установу културе „Вук Караџић“ где су поново морали да усклађују пробе са редовним активностима свог домаћина:„Све је некако било турбулентно. Тако да је сам почетак изгледао – 'Мила мајко, шта ћемо ту радити?' Онда су глумци добијали разне друге позиве, снимали су, па смо правили компромисе. Ја сам био сигуран да то иде добрим путем. Имао сам добре сараднике у сценографу Герославу Зарићу, костимографу Снежани Шимић, посебно кореографу Крунославу Симићу, а аранжмане на музику Јевгенија Доге урадио је Војкан Борисављевић. Сви ти људи су јако веровали у то што смо радили“.Емоције и музика освојили публику, критика осудилаЛазић истиче да није било лако све елементе повезати - музику, причу, сценографију, кореографију и скоро 150 учесника, али оно што је њега привукло, као и публику јесу теме приче - слободна љубав, слобода избора, неограничена моћ осећања:„Емоције су биле оно најважније и наравно никада не треба изоставити музику која људе везује. У односу на оригинал, музику смо изменили 30-40 посто. Код текста смо се први пут поделили. Половина је веровала да треба да остане оригинал на руском, а ја сам био у овој другој половини која је веровала да не мора да значи да сви знају у оригиналу да певају. После се испоставило да сам био у праву. Препевали смо стихове. Гале Јанковић је то урадио сјајно и видим да се то после певало. Руска музика је увек остављала посебан утисак на нас, да ли због неких дурско-молских момента или неке друге сентименталности, али ово је било нешто изузетно“.Док су глумци и публика одмах заволели „Цигане“, критика није била благонаклона према том мјузиклу:„На почетку нас је већи део критике жестоко искритиковао, ваљда сматрајући да је требало другачији прићи причи. 'Цигани лете у небо' су рађени у Позоришту на Теразијама 90-их година прошлога века као трагична драма и могуће да је критика очекивала другу врсту ангажованости. Ангажованост подразумева за мене и када успете да инспиришите некога. Није ангажованост само критика нечега, нити залажење у проблеме. Шта се све десило за ових 20 година? Да ли се то може, на пример, применити на овај мјузикл? Може, ако желите да радите ту врсту представе, да се не бавити темом љубави, заједнице, темом слободне циганске душе и тако даље, него хоћете да се бавите неким политиканским стварима. Е, критика је то замерила, међутим оно што је после било некоректно јесте да никада се више нису јавили, да бар после десет година оцене зашто долазе и млади и стари, зашто готово да нема амбасаде у Београду која није тражила карте ни странаца који нису били у Београду, а да нису дошли да гледају представу“.Педесеторо деце изнедрио мјузиклМењали су се глумци, те су се у главној женској улози, Циганке Раде нашле четири глумице:„Сплетом околности све су рађале децу, тако да је то лепо. Занимљиво је да је у тој екипи која је кренула 2004. било близу 30 бракова, што између нас самих, што међу људима који су гледали. Долазили су многи да се похвале да су се упознали на представи. И из тих бракова је произашло више од педесеторо деце. Људи су питали шта се дешавало на представама. Ја сам рекао - Па љубав. Недавно сам је чуо причу балерине која је почела да игра и која је скоро до премијере вежбала и онда је сазнала да је у другом стању па изашла из представе и после се поновно вратила кад су деца мало одрасла. Куриозитет је да смо на 350. представи сазнали да је девојка која се родила кад смо имали премијеру, сада у балетском ансамблу“, истиче Лазић.Сећа се Лазић многих анегдота и доживљаја са извођења, гостовања - и када се у Новом Саду, где су најчешће гостовали, за сат времена распрода 1.100 улазница, и када су на Охридском лету постављали шаторе и палили ватре пред 5000 гледалаца, па и када је сам морао да ускаче у представу и замени глумце:„Десило се неколико пута да неко од глумаца није могао да игра и да нису могли да пронађу замену па сам ја морао да ускачем, јер сам знао читаву представу. Потпуно је другачије, наравно, кад седите у публици и када сте на сцени. Кад се појавите на сцени, гледате с лева, с десна, све се дешава филмском брзином, улази и излази, кореографије, драма, ови се воле, ови краду коње, ови се убијају, ко зна шта све ту се не дешава, тако да човек само пази да га неко не згази и да га та маса не обори, да не улети у оркестар. Пет-шест разних улога сам одигравао и све време сам мислио – 'Опа, није им баш лако! Како успевају да се снађу?'. Кад сам једном мењао извесног колегу који је изненада отишао да снима, одједном сам схватио да ништа од тог текста не знам и морао сам брзо нешто да смислим. Имао сам дивну колегиницу са којом сам имао директно партнерство и рекао сам јој да ће она све да говори. Пошто је она била у представи супруга, онда сам измислио да буде жена која све зна и која унапред све говори. Ја сам само понављао за њом. Добили смо аплауз на опште запрепашћење колега“.Многи су по више десетина пута гледали ову причу о антихеројима, крадљивцима коња, који пуцају, лудују, краду:„Нема особе која се није идентификовала са јунацима и причом. Прилазили су ми људи са 70 и кусур година који су говорили - ја овде знате већ 10 година долазим и не знам колико пута сам гледао, ја сам ту видела или видео свој живот. Публика је у овој причи могла да види своје идеале из младости, оно о чему су маштали, али и живот када прође. Никада нисам био одушевљен када видим исувише младе у публици, тинејџере. Био сам сигуран да их то неће толико занимати. Међутим, увек сам се преварио. Они су то пратили, са потпуном пажњом и са изузетним интересовањем. Крај по обичају је праћен великим аплаузом, сузама, овацијама“.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2024
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, позориште на теразијама, мјузикл
култура, култура – интервјуи и аналитика, позориште на теразијама, мјузикл
Две деценије успеха: Рецепт је љубав, музика и – руска душа Максима Горког
Прилазили су ми људи и говорили да већ десeт година долазе и гледају „Цигани лете у небо“, да у том мјузиклу виде свој живот. Љубав, музика, та руска душа, све је то створило амалгам који публика воли и што би глумци рекли – са овим ће отићи у пензију, каже за Спутњик редитељ Владимир Лазић.
Мјузикл „Цигани лете у небо“ према делу Максима Горког „Макар Чудра“, у Лазићевој режији игра се пуних 20 година на сцени Позоришта на Теразијама.
Сва извођења су од премијерног била распродата, а 17. априла ансамбл ће извести 366. представу и тада ће се на сцени појавити сви који су у протекле две деценије учествовали у овом мјузиклу.
Најлепше руске песме уз незаборавну кореографију Крунослава Симића у љубавној причи циганке и крадљивца коња освојили су публику, али на почетку, те 2004. године није било лако.
„Филм је имао светску популарност, узети и радити тако нешто, после таквог одјека је велики ризик. Човек се нађе у искушењу. Ако одбије то да ради, кајаће се. Ако крене да ради, онда мора да буде свестан околности које га окружују. У филму су степа и коњи један од главних момената, и наравно музика. А у позоришту, бар у театру тада пре 20 година, поготово на сцени 'Вук Караџић', било је немогуће направити било какав спектакл. Био сам стављен пред испит, шта је то што ће публику везати, што ће бити исто тако интересантно, занимљиво, филмски узбудљиво. Одлучили смо да то буде емоција“, каже редитељ.
Пошто се Позориште на Теразијама реновирало, са пробама су кренули у Петој београдској гимназији, где су се селили из учионице у учионицу, па су онда прешли у Установу културе „Вук Караџић“ где су поново морали да усклађују пробе са редовним активностима свог домаћина:
„Све је некако било турбулентно. Тако да је сам почетак изгледао – 'Мила мајко, шта ћемо ту радити?' Онда су глумци добијали разне друге позиве, снимали су, па смо правили компромисе. Ја сам био сигуран да то иде добрим путем. Имао сам добре сараднике у сценографу Герославу Зарићу, костимографу Снежани Шимић, посебно кореографу Крунославу Симићу, а аранжмане на музику Јевгенија Доге урадио је Војкан Борисављевић. Сви ти људи су јако веровали у то што смо радили“.
Емоције и музика освојили публику, критика осудила
Лазић истиче да није било лако све елементе повезати - музику, причу, сценографију, кореографију и скоро 150 учесника, али оно што је њега привукло, као и публику јесу теме приче - слободна љубав, слобода избора, неограничена моћ осећања:
„Емоције су биле оно најважније и наравно никада не треба изоставити музику која људе везује. У односу на оригинал, музику смо изменили 30-40 посто. Код текста смо се први пут поделили. Половина је веровала да треба да остане оригинал на руском, а ја сам био у овој другој половини која је веровала да не мора да значи да сви знају у оригиналу да певају. После се испоставило да сам био у праву. Препевали смо стихове. Гале Јанковић је то урадио сјајно и видим да се то после певало. Руска музика је увек остављала посебан утисак на нас, да ли због неких дурско-молских момента или неке друге сентименталности, али ово је било нешто изузетно“.
Док су глумци и публика одмах заволели „Цигане“, критика није била благонаклона према том мјузиклу:
„На почетку нас је већи део критике жестоко искритиковао, ваљда сматрајући да је требало другачији прићи причи. 'Цигани лете у небо' су рађени у Позоришту на Теразијама 90-их година прошлога века као трагична драма и могуће да је критика очекивала другу врсту ангажованости. Ангажованост подразумева за мене и када успете да инспиришите некога. Није ангажованост само критика нечега, нити залажење у проблеме. Шта се све десило за ових 20 година? Да ли се то може, на пример, применити на овај мјузикл? Може, ако желите да радите ту врсту представе, да се не бавити темом љубави, заједнице, темом слободне циганске душе и тако даље, него хоћете да се бавите неким политиканским стварима. Е, критика је то замерила, међутим оно што је после било некоректно јесте да никада се више нису јавили, да бар после десет година оцене зашто долазе и млади и стари, зашто готово да нема амбасаде у Београду која није тражила карте ни странаца који нису били у Београду, а да нису дошли да гледају представу“.
Педесеторо деце изнедрио мјузикл
Мењали су се глумци, те су се у главној женској улози, Циганке Раде нашле четири глумице:
„Сплетом околности све су рађале децу, тако да је то лепо. Занимљиво је да је у тој екипи која је кренула 2004. било близу 30 бракова, што између нас самих, што међу људима који су гледали. Долазили су многи да се похвале да су се упознали на представи. И из тих бракова је произашло више од педесеторо деце. Људи су питали шта се дешавало на представама. Ја сам рекао - Па љубав. Недавно сам је чуо причу балерине која је почела да игра и која је скоро до премијере вежбала и онда је сазнала да је у другом стању па изашла из представе и после се поновно вратила кад су деца мало одрасла. Куриозитет је да смо на 350. представи сазнали да је девојка која се родила кад смо имали премијеру, сада у балетском ансамблу“, истиче Лазић.
Сећа се Лазић многих анегдота и доживљаја са извођења, гостовања - и када се у Новом Саду, где су најчешће гостовали, за сат времена распрода 1.100 улазница, и када су на Охридском лету постављали шаторе и палили ватре пред 5000 гледалаца, па и када је сам морао да ускаче у представу и замени глумце:
„Десило се неколико пута да неко од глумаца није могао да игра и да нису могли да пронађу замену па сам ја морао да ускачем, јер сам знао читаву представу. Потпуно је другачије, наравно, кад седите у публици и када сте на сцени. Кад се појавите на сцени, гледате с лева, с десна, све се дешава филмском брзином, улази и излази, кореографије, драма, ови се воле, ови краду коње, ови се убијају, ко зна шта све ту се не дешава, тако да човек само пази да га неко не згази и да га та маса не обори, да не улети у оркестар. Пет-шест разних улога сам одигравао и све време сам мислио – 'Опа, није им баш лако! Како успевају да се снађу?'. Кад сам једном мењао извесног колегу који је изненада отишао да снима, одједном сам схватио да ништа од тог текста не знам и морао сам брзо нешто да смислим. Имао сам дивну колегиницу са којом сам имао директно партнерство и рекао сам јој да ће она све да говори. Пошто је она била у представи супруга, онда сам измислио да буде жена која све зна и која унапред све говори. Ја сам само понављао за њом. Добили смо аплауз на опште запрепашћење колега“.
Многи су по више десетина пута гледали ову причу о антихеројима, крадљивцима коња, који пуцају, лудују, краду:
„Нема особе која се није идентификовала са јунацима и причом. Прилазили су ми људи са 70 и кусур година који су говорили - ја овде знате већ 10 година долазим и не знам колико пута сам гледао, ја сам ту видела или видео свој живот. Публика је у овој причи могла да види своје идеале из младости, оно о чему су маштали, али и живот када прође. Никада нисам био одушевљен када видим исувише младе у публици, тинејџере. Био сам сигуран да их то неће толико занимати. Међутим, увек сам се преварио. Они су то пратили, са потпуном пажњом и са изузетним интересовањем. Крај по обичају је праћен великим аплаузом, сузама, овацијама“.
