Као болест зависности: Како децу у Србији „скинути“ са друштвених мрежа
09:01 06.04.2024 (Освежено: 10:05 06.04.2024)
CC0 / /
Пратите нас
Мишљење да је прекомерна употреба друштвених мрежа штетнa је устаљено и потврђено, па остаје нејасно зашто је деци дозовљен неограничен приступ истим и то без родитељског надзора. Ниједна промена, поготово нагла, није лака, али генерације рођене и одрасле у виртуелном свету 21. века би требало подстицати да се „одвикну“ од друштвених мрежа.
Овако филозоф Александар Лукић коментарише идеју да се деци до одређеног узраста укине приступ друштвеним мрежама. Недавно је гувернер Флориде потписао закон којим се друштвене мреже забрањују малолетним лицима до 14 година старости, а полемика о идеји из далеке Флориде, пренела се и код нас.
Лукић говори за Спутњик да деца данашњице у значајној мери живе у виртуелном свету, а да неки родитељи својим малишанима допуштају боравак на телефону, интернету, мрежама и апликацијама од најранијег узраста. Ти уређаји са свим својим пратећим „занимацијама“, клиповима, цртаним филмовима привлаче деци пажњу и на известан начин је потпуно окупирају. Што више времена дете проводи на телефону, каже Лукић, то све више постаје „као дрогирано“, што представља увод у причу о болестима зависности. Зависност од интернета, телефона и мрежа изазива специфичну реакцију мозга и не треба се потцењивати.
Кад је реч о малој деци, она првенствено користе разне апликације, а тек кад мало одрасту, на сцену ступају и друштвене мреже. Тада креће дружење и комуникација преко мобилних телефона уз „умрежавање“.
У значајној мери, мени се бар тако чини, таква врста дружења замењује ону праву, живу комуникацију. Да ли је то добро или не? Мени се чини да није. Човек је, ипак, друштвено биће и има потребу за тим да се дружи с неким уживо. Човек није дигитално биће. Да би виртуелна комуникација била природна, онда би и човек морао да буде дигитално биће, каже Лукић за Спутњик.
Брз пут до асоцијалности
Ништа не може бити добро ако се у томе претерује, а деца су, подсећа наш саговорник, по својој радозналој дечијој природи склона претеривању. Управо их из овог разлога не треба остављати да без надзора и ограничења користе друштвене мреже. Реченица да „децу не треба остављати без надзора“ се изгледа примењује на све осим на виртуелни свет у ком деца скоро па највише и „бораве“.
Што више времена дете проводи на друштвеним мрежама, оно, парадоксално, постаје све мање друштвено. Искључиво електронска комуникација и одсуство реалног говора, додира, осећања, касније производи ненормалну реакцију у свакодневним људским интеракцијама, попут јављања на телефон, или обичног ћаскања. Прекомерно „умрежавање“ доводи до социјалног дистанцирања, што се, истиче Лукић, сасвим случајно промовисало такође и у пандемији.
Ако је циљ социјално дистанцирање, онда, каже Лукић, друштвене мреже играју одличну улогу, али ако нам то није циљ и ако желимо да деца израсту у друштвена бића, онда морамо прихватити чињеницу да друштвене мреже нису добра ствар, првенствено зато што се дете не може развити као друштвено биће преко друштвене мреже. Наш саговорник подсећа да су друштвене мреже потпуно замениле друштвене игре, које су заправо нешто што води правилном развоју човека, док друштвене мреже могу доћи тек касније, кад се дете у некој мери оформи као друштвено биће и стекне одређену дозу зрелости.
Производи се нека врста осамљивања и самоотуђивања. На децу се, свесно или несвесно, делује путем друштвених мрежа и претераног конзумирања интернета и разних уређаја, тако да се они понашају неприродно. Друже се са телефоном. Телефон им постаје замена за неког друга или другарицу. Телефон је тај који је комуникатор и посредник у комуникацији са другим, а опет и тај други држи телефон. Дакле, телефон са телефоном комуницира.
Родитељска реч мора бити јача од дечије
За децу до одређеног узраста уопште није добро пружити им приступ друштвеним мрежама, сматра Лукић и додаје да треба извршити озбиљне процене како би се установило до које године их треба лишити ове врсте „занимације“. Они рођени и одрасли окружени мрежама, таблетима, телефонима, интернетом би, каже Лукић, једноставно морали да се навикну на ново стање и прихвате га.
Научили би како да живе без друштвених мрежа. Ушли би у процес одвикавања. Свако навикавање има и супротан смер, односно одвикавање. Филозофи су још у античко доба говорили о овоме, а богиња правде је, кажу, рекла Пармениду „не дозволи навици да те присиљава“. Друштвене мреже за малу децу јесу нешто што је јако лоше и ако су се деца навикла на друштвене мреже, а ми установимо да то није добро, процес одвикавања мора да почне, категоричан је Лукић.
Да ли је нагла промена добра?
Психолог Александра Јанковић сматра да свака врста нагле прохибиције може само довести до погоршања ситуације и да би деца свакако пронашла начин да „заобиђу“ овакву меру. Она такође сматра лицемерно забранити деци приступ друштвеним мрежама, док родитељи данас практично васпитавају своју децу телефонима, од којих се не одвајају. У најмању руку је збуњујуће детету забранити нешто што родитељи користе, каже Јанковић.
Овакве ствари се не решавају законима, већ озбиљном и широм друштвеном реакцијом у заједници. Данас су деца у том технолошком смислу далеко писменија од многих одраслих. Ако ништа, користиће туђе друштвене мреже, од друга, другарице, брата, сестре, па и од родитеља. Идеја оваквог драматичног искључивања не може да прође без последица, каже Јанковић за Спутњик.
Није поента, каже она, забранити деци нешто, већ наћи адекватну замену и преусмерити им пажњу на неке друге садржаје, чак и на интернету, који су едукативнији и кориснији за развијање знања и вештина. То би био посебно захтеван подухват, будући да су они расли са техником и да мало које дете зна како да функционише без ње.
Посебан проблем би, каже наша саговорница, поредстављао раскорак који би се створио међу децом са годину дана разлике у узрасту, која су у контакту, која иду заједно у школу, на тренинг, који се знају из комшилука и која се друже. Једни би имали приступ друштвеним мрежама, док би други остали ускраћени. Поред исмевања и могућег вршњачког насиља, такође би, одмах по истеку предвиђене старосне границе, деца нагло „ударила“ по свим могућим друштвеним мрежама, жељни онога шта су пропустили.
Поента је ипак, каже она, у благим изменама, а не наглим забранама, јер би ефекат могао бити супротан од оног који се прижељкује.
