Грађани постају инвеститори у Србији – како себи изградити стан
© Sputnik / Лола ЂорђевићЗграде у изградњи
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Основни принцип иза идеје о грађанима инвеститорима је тај да човек уложи у производњу једног квадрата, након чије продаје добија 50 одсто његове тржишне вредности. Аутор пројекта „Инвестирам на квадрат“ Душан Узелац тврди да је овакав модел новитет на српском тржишту, јер пре свега омогућава обичном човеку да постане грађевински инвеститор.
Идејни творац пројекта „Инвестирам²“ и оснивач финансијског портала „Каматица“ Душан Узелац објашњава за Спутњик како обичан човек може постати грађевински инвеститор, али и зашто би му се то исплатило.
Пројекат, објашњава он, омогућава свим грађанима да постану грађевински инвеститори, што је до сада било резервисано само за оне износе који су били довољни за зидање комплетне зграде од пар милиона евра и оне људе који су толиким новцем располагали. Обичан човек са мањим износом новца није могао да улаже свој новац у индустрију попут грађевинске, односно у производ какав су некретнине. Узелчев пројекат ово омогућава и то је оно што га, по његовом мишљењу, чини специфичним.
Концепт заједничког инвестирања није нов на нашем тржишту, подсећа он и истиче да постоје разни инвестициони фондови чији модел подразумева да се сакупе паре на гомилу од које се касније тргује са хартијама од вредности, акцијама, или инвестира у неки бизнис. Оно што је овде ново јесте то да је обрачунска јединица за инвестирање један инвестициони квадрат и да то себи може приуштити и особа са мањим износима.
Износ инвестиције који је потребан за улагање у овај модел је на нивоу квадрата, што отприлике износи 1500 евра. То значи да инвеститор финансира производњу једног инвестиционог квадрата, који ће Узелчево друштво „Каматица инвест“ да произведе у свим фазама, од налажења плаца и прибављања грађевинске дозволе, до производње зграде и станова, као и продаје на самом тржишту некретнина.
Профит који се оствари на крају после продаје дели се на пола. Узелац објашњава да ако је цена квадрата 1500 евра, а он се продаје за 2250 евра, профит износи 750 евра. Кад се то подели на пола, онај ко уложи 1500, њему припада 375 евра. То је, објашњава он, неких 25 одсто профита за пројекат од две године.
,,Ми заправо прикупљамо пројекте и презентујемо их свима који су заинтересовани. Они те пројекте гледају, размишљају хоће ли или не да инвестирају и то је једна врста инвестиционог бутика где може да се разгледа без ограничења. Када коначно наиђе пројекат који им одговара, са износом, локацијом, темпераментом и осталим параметрима, онда се прикупљају сви заинтересовани. Неко каже ја хоћу два квадрата, један, три… и у суми се скупи, примера ради, инвеститора за 2000 квадрата и то је тај моменат када је обезбеђено финансирање за производњу зграде од 2000 квадрата. Тек тада се пројекат лансира у смислу потписивања уговора и уплате. Тек дата пројекат, у грађевинском смислу, почиње да живи, рекао је Узелац за Спутњик''.
Јефтинији станови?
Узелац тврди да је реакција грађана на ову идеју добра и да су заинтересовани, пре свега јер је модел доступан свима, али и јер им пружа могућност куповине стана по нижој цени од тржишне. Његов модел дозвољава инвеститору да технички финансира производњу свог стана, односно да своја средства пласира унапред, а да за њих касније добије некретнину. Разлика између авансне куповине и финансирања производње је, објашњава Узелац, у цени.
© Sputnik / Лола ЂорђевићНекретнине у Београду
Некретнине у Београду
© Sputnik / Лола Ђорђевић
,,При куповини вам продавац даје тржишну цену, док се у финансирању цена формира од производне. У том смислу је могуће доћи до некретнине која је 10 до 20 одсто јефтинија него на тржишту, тврди Узелац".
Није за свакога
Иако је модел замишљен као доступан свима, Узелац упозорава да то не значи уједно да баш сви могу и инвестирати. Он скреће пажњу на то да је инвестирање млада дисциплина на нашим просторима и да сам инвеститор мора да разуме да улаже у бизнис који има добар профит, али да у њему постоје и неке „непознате“. Често називана и ризиком, непозната представља потенцијални проблем који се на време мора дефинисати и предупредити.
,,Ми конкретно овде доживљавамо све инвеститоре партнерима јер без поверења са друге стране не бисмо били кадри да то спроведемо до краја и да се изборимо са свим изазовима које овај посао носи. Поготово треба имати разумевања да је код нас у грађевинском и финансијском сектору било толико некаквих ванредних ствари, да су људи с разлогом неповерљиви".
За инвеститора, непозната може бити и како се зида зграда, како се граде темељи, како се продаје стан, али су то све техничке ствари за извођаче. За њих је, каже Узелац, једина непозната питање тржишта, односно пројекција какво ће тржиште некретнина изгледати за две године. То је, каже, подједнако непозната и за инвеститора и извођача.
„Можемо да предвиђамо, процењујемо, да ставимо неку бројку, али је то и даље само предвиђање које није прецизно. То је управо оно што у највећој мери дефинише износ профита. Ако од нас траже да ми гарантујемо то, то је просто немогуће и то није инвестирање. Инвестирање није трговина, у трговини имате гаранције, у инвестирању имате обезбеђења. Доста је широка тема на које се све стране обезбеђујемо – што технички, што финансијски, што извођачки, што грађевински… Постоји читав спектар обезбеђења од свега што може да поремети инвестицију. Да ли постоји нешто што се не може предвидети? Увек, али увек постоји и спремност да се то реши", закључује Душан Узелац.
Грађани инвеститори у Југославији
Консултант за страна улагања Махмуд Бушатлија подсећа да је слична идеја постојала и била јако развијена у Југославији, с том разликом што се тада то звало задруга. Скоро пола Новог Београда је на тај начин изграђено, каже он, а идеја се практиковала све до деведесетих година.
„Идеја се састојала из тога да људи улажу у ту задругу и након извесног времена добију стан који је направљен од тих пара које су скупили. По истом принципу би се направила кућа, која би се поделила на станове у које би се породице усељавале. Тај принцип је функционисао сасвим добро, али тада се управљало градњом, у смислу да је задруга морала да узме грађевинско предузеће које би било извођач радова. То је било време када су цене биле потпуно транспарентне и уговарале су се према процењеној, па малтене и фиксној, цени квадрата. Ту није постојао неки нарочит ризик, јер је и држава практично подржавала то тако што се добијала грађевинска дозвола, контрола радова је била изузетно добра, а они који су улагали паре били су мирни", рекао је Бушатлија за Спутњик.
Он каже да сама идеја лепо и добро звучи, али да је скептичан око њене реалне изводљивости. Није сигуран да ће пројекат „Инвестирам²“ моћи да заживи и из разлога што иза себе нема систем и државу која би својим учешћем гарантовала сигурност пројекта.
,,Сад све то изгледа лепо јер је динар стабилан, али он није стабилан према нашој економији, већ према Еврозони и може се преко ноћи десити да тај динар изгуби део своје вредности, па чак и стопроцентну вредност. Други део проблема је и питање ко има новца да улаже у то? Они који имају просечну, или 50 одсто надпросечну плату? Просечна плата не може да покрије потрошачку корпу, односно оно шта вам је потребно да преживите. Месец дана једва преживите са једном платом. Ту нема акумулације која би могла да се инвестира. Са друге стране, узимање кредита да би се тако инвестирало, подразумевало би велике ризике", закључује Бушатлија за Спутњик.
Погледајте и: