Добитник награде „Иво Андрић“: Чини се да је данас читава људскост на погрешном колосеку /видео/
Пратите нас
Зар нису дивни дечаци док се играју лоптом, великом као будућност, коју још нису потрошили, проћердали и издали, пита се у књизи „Тобоган“ песник Саша Радојчић.
За ову збирку на недавно одржаним Видовданским свечаностима у Андрићграду уручена му је Велика награда Иво Андрић. У разговору за „Орбиту културе“ открива да је слика тобогана као метафора пута на доле, силазне линије, пада и посрнућа једно од осећања из којих је збирка и настала.
„То се види и по насловној песми `Тобоган` и по стиховима из неких других песама. Да, то је осећај губитка, пре свега губитка својих снага, губитка на неки начин свог старог себе. Али знате, где год има силаска, има и повратка. Тако да се надам да ће се из те таме ипак родити неко светло.“
Тобоган је, каже Радојчић, и нешто што припада свету деце, свету игре која подразумева да се изнова може излазити на ону почетну, највишу тачку.
„Док се играју, деца не знају ништа о свету. Они су блажени, невини, нека врста анђела, нека врста светих животиња које немају историју. Немају успомене. А успомене обично оптерећују, мада, с друге стране, поезија се прави од успомена.“
Тобоган као пут на доле, пад, али и подизање
И Радојчићева књига је углавном направљена од сећања, од запитаности над временом за које би се рекло да је пре прошло, него да му идемо у сусрет. Сећање је, уз велико песничко и животно искуство, ткање од ког су направљене песме из награђене збирке.
„Свака књига, нарочито песничка, резултат је оног што смо доживели, што смо трансформисали неким мистериозним каналима из својих можданих ћелија у своје речи. Како се то дешава, ја не знам. И добро је што не знам, јер онда бих се бавио лингвистиком, а не писањем песама. Сигурно је да се доживљај мора на овај или онај начин наћи у песми. Да ли ће то бити боље, лошије, лепше, мање лепо – то је до песника, до његове истрајности, до спремности да онај почетник стих који можда није, бог знаш да, поправи изгланца, одбаци ако је потребно. Да буде немилосрдан према свом тексту, према себи. Не може свака реч у стих.“
На питање како зна да је реч добра, како је бира, када је њоме задовољан, награђени поета уз осмех одговара да задовољан није никад, већ да је само понекад – задовољнији.
Добра реч може да обасја таму
„Једна од ствари коју увек желим да постигнем је да реченица, исказ буде потпуно природан, да буде као реч некога кога можете срести на улици, питати га о нечему, и да вам тим потпуно природним језиком каже нешто што можда није тако једноставно, нешто што је много сложеније. Али та сложеност не треба да се затрпава сложеним речима, да мутимо оно што је већ замућено, да затамнимо оно што је већ тамно, него да пробамо да том речју и обасјамо ту таму, да је разјаснимо, да учинимо једноставнијим. Да бисмо кроз њу лакше прошли.“
Сви смо ми до грла у стварности
Познат управо по чишћењу језика од сувишних речи и овде, у песмама из награђене збирке Радојчић потврђује ту вештину: све тече као вода и у том сливању настају стихови. Они нас мотивишу да о сопственом животу размишљамо као о загушеној Ибарској магистрали, да упијамо мирисе липе као туђе искуство које нас повезује са сликама нашег животаистварности. А то је иста она стварност у којој живи и песник.
„ Из те стварности ни песник не може да изађе. Он је у њој. Он је до грла у њој. Живимо по правилима који су конструисана, по правилима на којем нас нико није питао да ли хоћемо да по њимаживимо. Једноставно смо гурнути у то и хајде сад, пливај. Читав систем наших душтвених односа је грађен управо на таквим неким правилима, конвенцијама и законима, који нас често терају да живимо на начин који није наш природниначин. Као у неком Хакслијевом врлом новом свету, где су људи заправо точкићи неког механизма чији смисао опште не видим, не могу да га сагледам.“
Култура на погрешном колосеку
Отуда и констатација у једној песми да је различито оно куда смо пошли од оног куда смо стигли.
„Као да је данас читава култура, читава људскост на погрешном колосеку. И ми идемо тим колосеком. Некад јако брзо, наша технологија се страховито убрзала. Али ми не знамо да ли ће се са оне стране те пруге појавити неки други колосек с којим ћемо се сударити и све уништити.“
На питање да ли је такав свет достојан поезије, Радојчић без дилеме одговара:
„Свет је увек достојан. Само тај свет може да буде у нашим сликама боље или гори. Није свет тај који треба да буде достојан нас, већ ми треба да будемо достојни света.“
