Сарајево повлачи екстремне потезе против Срба - уз гласно ћутање Запада
Пратите нас
Говор бошњачког члана Председништва БиХ Дениса Бећировића у Поточарима показује да се наставља злоупотреба злочина у Сребреници. То што Бећировић говори не иде ни у правцу помирења, нити у правцу добрих односа између Београда и Сарајева. Ради се о опасном речнику, рекао је у емисији „Од четвртка до четвртка“ дипломата Зоран Миливојевић.
Почевши са иницијативом за усвајање резолуције о Сребреници у УН-у, сведоци смо покушаја да се доведу у питање Дејтонски споразум, Република Српска, као и да се дисквалификује српски народ. Све што је Бећировић изрекао на рачун српског народа и руководстава Српске и Србије, потврђује да се ради о стратегији на средњи и дуги рок, као и да се цела прича везано за резолуцију о Сребреници није завршила, објашњава Миливојевић.
„Имамо продужено дејство покушаја политизације тог страшног злочина у Сребреници, а свака политизација злочина не води помирењу и смиривању, не само страсти, него и политичког амбијента за нормалан живот људи, као и за нормалне односе између Сарајева и Бањалуке, али и Сарајева и Београда“, каже он.
Српско руководство прозива се на начин који је неприхватљив за суседске односе – све што је изречено супротно је од онога за шта се Сарајево номинално залаже.
Сарајевски политичари не знају како функционише држава
У оквире такве стратегије Сарајева уклапа се и повика на Србију због присуства њених војних и полицијских кадета на обележавању годишњице Битке на Козари. Та бесмислена џева показује до које мере је сарајевско руководство острашћено – српски кадети присуствовали су обележавању козарачке епопеје и трагедије и ранијих година, све је било у складу са процедурама и нико до сада учешће кадета није доводио у питање. На крају, министар спољних послова БиХ Елмедин Конаковић потврдио је да је присуство кадета било у складу са процедурама.
„Лоше је што важне личности у Сарајеву не располажу знањима о неким стварима које су елементарне када је реч о функционисањима државе. Иначе, да су знали да је све у складу са процедурама и да се не ради о војсци и полицији, онда један члан Председништва тако нешто себи не би дозволио, да на такву једну ствар реагује. Да не говоримо о министру одбране, који не разликује кадете од регуларне војске и полиције“, истиче Миливојевић.
Реакција хрватског члана Председништва Жељка Комшића и министра одбране БиХ Зукана Хелеза су опасне у том смислу, зато што се ради о људима чије су изјаве и ставови релевантни за односе са другим државама, .
„Ви видите да тамо постоји једна тенденција покушаја да се дисквалификује Србија, да се доведу у питање односи и ствара се један амбијент сукоба, а не сарадње. То је највећи проблем“, констатује Миливојевић.
Сарајевска чаршија поставља се доста екстремно, не кријући да стоји иза платформе која подразумева ревизију Дејтонског споразума кроз дисквалификацију Срба, чиме би довели у питање статус и положај Републике Српске и циљу централизације са мајоризацијом Бошњака, додаје наш саговорник.
„Оно што је проблем у целој ствари је то што нема реакције међународних фактора који имају озбиљан утицај у БиХ. Кад то кажем, имам у виду и функцију високог представника и Савет за примену мира, као и Квинту и неке западне силе, које нечињењем и одсуством реакције, у ствари, подржавају овакву политику“, сматра он.
Запад тврдоглаво брани своје позиције
Самит НАТО донео је, како Миливојевић каже, очекиване резултате – показао је да је НАТО у овом тренутку организација са офанзивним карактером и која не одустаје од ратне опције. Друго, НАТО је очигледно у функцији интеграције Запада на линији политике конфронтације са Русијом, Кином и оним делом света који не признаје супрематију западних центара моћи.
„Проблем је оријентација на ратну опцију, на победу по сваку цену у ситуацији када је то немогућа мисија. Треба имати у виду које су стране супротстављене. Русија је, као водећа нуклеарна сила, непобедива у било каквом рату, поготово са одлучношћу Москве и стабилном влашћу у Москви, да ће бранити своје интересе свим средствима“, наводи Миливојевић и додаје да су одлуке из Вашингтона о даљој милитаризацији Европе показују јасну интенцију да је НАТО директно укључен у сукоб у Украјини.
Намеру да Алијанса и даље остане офанзиван савез показује и чињеница да се у завршној декларацији експлицитно наводи намера да се и даље шири не само на Црно море, већ и на пацифички регион.
Ширење на црноморски регион значи да Украјина остане држава са излазом на Црно море, а да Молдавија по сваку цену постане чланица Алијансе. Такође није случајно што су самиту присуствовале Аустралија, Јужна Кореја и Јапан.
„Оно што је кључно, то је потврда јединства западног света, где видимо да је НАТО инструмент за обезбеђење тог јединства. С друге стране, да је НАТО инструмент да обезбеди да западни свет остане доминирајући на глобалној сцени. Они не признају да је свет мултиполаран и то се јасно види“, каже Миливојевић.
Из завршне декларације са самита НАТО-а види се да они сматрају да западни свет и даље треба да буде водећи чинилац и да његова идеологија, политика, стандарди и принципи треба да буду носећи у међународном светском поретку.
Завршна декларација са самита у Вашингтону је ратоборна и ни једном речју не спомиње мир. Штавише, посебно је опасна тврдња да Украјина мора да победи и да руска победа представља опасност по западни свет и свет у целини, сматра наш саговорник.
Овако тврдоглаво брањење позиција Запада произилази из тога што, како Миливојевић каже, велики када губе, по правилу на то не пристају и браниће своје позиције силом – то потврђује и вашингтонски самит – да је доминантна западна елита спремна да своје позиције брани и силом.
Како је Виктор Орбан постао једини светски миротворац
Истом тврдоглавошћу којом је спреман да силом бране своју доминацију над светом, западне политичке елите не желе да чују поруке које долазе из Москве, а које је пренео мађарски премијер Виктор Орбан. Запад бланко одбија руске мировне иницијативе
Међутим, према Миливојевићевим речима, то што је Орбан у својој мисији обишао све светске центре који су кључни за успостављање светског мира (Москву, Кијев, Пекинг, Вашингтон), не може се игнорисати – то је ипак добар покушај у ситуацији када нико ништа не покушава.
„Шта год о томе мислили у Вашингтону и у Бриселу, то је нешто што ипак даје наду да је могуће покушати нешто и да постоји канал за комуникацију. Он је живи пример да је комуникација могућа. Веома је важно што је био и у Пекингу зато што је и Кина у томе незаобилазна. Кина је једина која може да стави за сто и Москву и Вашингтон. Она је неприкосновена глобална сила, која има комуникацију са свим актерима у овом тренутку који су укључени у глобалну конфронтацију и без проблема може да комуницира са свима, што је неопходно за излазак из ове ситуације“, сматра Миливојевић.
Орбанова посета Пекингу даје посебан квалитет његовој мисији. Са друге стране, мађарски премијер је створио политички простор на који се може ослонити – није случајно што је позвао и турског председника Ердогана да му се прикључи, пошто и Турска поседује капацитет за дијалог, додаје он.
Светска дешавања демантују намере Запада
Међутим, посета индијског премијера Нарендре Модија Москви, самит лидера Шангајске организације за сарадњу (ШОС), као и реакција Кине на завршну декларацију самита НАТО-а демантују намере западних лидера за светском доминацијом.
Модијева посета Москви, прва коју је индијски премијер учинио након избора, доказ је да је свет постао мултиполаран, оцењује Миливојевић. То је јасан порука Индије да нема намеру да се укључи у било коју стратегију која искључује односе са Русијом и у голобалним односима ради против интереса Њу Делхија.
Модијева посета такође потврђује да су инструменти на мултиполарном плану у које је Индија укључена, као што су БРИКС и ШОС, валидни, да функционишу и не доводе у питање индијске интересе, закључује Миливојевић.
