Свeдок страдања Срба који се златним словима уписао у српску историју
© Фото : Уступљено Спутњику/Služba za komunikaciju i promocijuRadio-televizija Republike Srpske
Пратите нас
Биографија и ратни пут доктора Зорана Станковића уједно је и приказ страдања српског народа на територији бивше Југославије крајем 20. века, каже за Спутњик Денис Бојић, режисер и сценариста историјско – документарног филма „Свједок“, епске приче о страдању Срба и животу др Станковића.
„Свједок“ тематизује и бави се радом др Зорана Станковића, специјалисте судске медицине са Војно медицинске академије (ВМА) у Београду, који је касније био министар здравља и министар одбране Србије и начелник ВМА, додаје Бојић.
Зоран Станковић златним словима уписан у српску историју
„Сама чињеница да је обдуковао више од 7.500 људи говори не само о његовом послу, него и о његовом доприносу српској историји. У најтежим тренуцима за српски народ Зоран Станковић је помогао свакој породици људи које је требало да обдукује, односно да пронађу свог ближњег који је страдао, тако да ће његово име остати уписано златним словима у српској историји. Сам филм проистекао је из нашег познанства и заједничке идеје да његову биографију везано за ратна дешавања ставимо у филмску форму. С обзиром да је, на жалост, др Станковић преминуо, ми смо као екипа заједно са његовом породицом и продукцијском кућом РТВ Републике Српске одлучили да ту мисију наставимо, а сама продукција после његове смрти трајала је око три и по године.“
Бојић додаје да су успели да окупе огроман број људи који су добровољно учествовали у филму, не статиста већ чланова породица несталих и погинулих војника и цивила, локалних мештана са локација масовних гробница и свих поштовалаца др Зорана Станковића.
Тестамент о страдању Срба деведесетих
Поштоваоци његовог дела појавили су се у неколико колона сећања, првенствено на местима масовних гробница, а потом су отишли и на Станковићев гроб, чиме су „успоставили историјску равнотежу и као народ показали захвалност др Станковићу“, а уједно и све подсетили на бруталност злочина извршених над Србима, истиче Бојић.
„Филм је имао званичну националну премијеру 3. јула у Бањалуци којој су присуствовале бројне високе званице из Републике Српске и Србије и готово сви актери. То је био тренутак одговорности и искрености да ли је све што смо замислили и урадили урађено на искрен, частан и поштен начин. По свим реакцијама, урадили смо и више од тога и поносни смо на чињеницу да смо успели да један огроман део историје ставимо у филмску форму, која ће бити снажан аргумент о страдању српског народа, глобално присутан и прихватљив.“
У понедељак, 8. јула одржана је пројекција овог антиратног филма у Сребреници, на отварању Петровданских дана и реакције су биле једнако снажне и емотивне, с обзиром на страдање Срба у Подрињу, додаје Бојић.
Посматрано у широком оквиру, филм „Свједок“ је заиста један вид тестамента српског народа, бар када је реч о његовом страдању током деведесетих година, истиче Бојић.
Наследник Арчибалда Рајса
Бојић сматра да би страдање српских цивила требало посматрати у стогодишњем оквиру, имајући у виду три периода великог страдања Срба – од 1914. до 1918. године, од 1941. до 1945. и од 1991. до 1999. године.
„Оно што је Арчибалд Рајс радио у Првом светском рату – документовао на студиозан и систематичан начин страдање Срба где у највећој мери захваљујући њему имамо доказни материјал не само о броју страдалих Срба него и о бруталности злочина почињених над српским народом, стотину година касније урадио је Зоран Станковић. Колико је год то било могуће, документовао је сваку жртву. И не само локацију страдања него и начин страдања, на који начин је жртва уморена. Кроз апсолутно невиђену врсту професионализма све то је евидентирао и његова документација, његови обдукциони налази јесу историја страдања српског народа.“
Професионализам и човекољубље
Станковић је радио обдукцију на више од 50 локација масовних гробница широм бивше Југославије. Република Српска је поднела највећу жртву са више од 35.000 несталих и погинулих цивила и војника, али Срби немају право да забораве ни припаднике српског народа који су погинули као припадници ЈНА на подручју Словеније, упозорава Бојић.
„Јако је важно да др Станковић није гледао на веру и нацију и није обдуковао само припаднике српске националности. Једноставно, његов професионализам није се односио на националну припадност него, пре свега, на човекољубље а касније и родољубље и то је, чини ми се, његова величина коју је тешко достићи. А можда и разумети, узимајући у обзир да рат буди све најгоре у људима. Изузетно смо поносни што смо га познавали и што је његова породица дала поверење и мени лично и екипи да завршимо филм.“
„Говорим истину и само истину“
Филм је посвећен ратном путу др Зорана Станковића али се један сегмент се односи на његове активности као сведока у Хашком трибуналу, открива Бојић.
„Има једна реченица у филму која је можда и кључна, кад др Станковић каже: 'Мени је свеједно да ли сам сведок одбране или тужилаштва, јер ја говорим истину и само истину'. Тако да се не може изузети његових скоро 15 година посвећених Хашком трибуналу, које је провео као експерт. Начин на који је сведочио и презентовао истину јесте континуитет његове борбе за истину о страдању Срба. Јер све оно на терену што је радио, све обдукције и сав доказни материјал, др Станковић је морао да брани и пред Хашким трибуналом тако да је његова биографија импозантна и свакако би је требало посматрати у контексту и ратних дешавања, али и сведочења у Хашком трибуналу“, закључио је Бојић.
Погледајте и:
