Палић као филмско сусретиште: Многи би дали све да имају Кустурицу и Михалкова у истом кадру
© Фото : Дамир Вујковић, уступљено Спутњику
Пратите нас
Нашу културу, за коју су времена некако увек била тешка, спасила је средња класа. То су људи који се одричу ко зна чега да би купили карте за позориште, стојећи у реду. И таквих људи није мало, о чему сведочи и интересовање публике за Фестивал европског филма Палић, каже у разговору за Спутњик управник и директор тог фестивала Радослав Зеленовић.
Ове године Палићки фестивал се одржава по 31. пут, од 20. до 26. јула на Палићу и у Суботици. Публика ће бити у прилици да погледа 150 филмова у 17 селекција.
Организатори су, најављујући фестивал, истакли да су се, упркос финансијским проблемима, потрудили да остану верни традицији и да гледаоцима понуде референтну слику најновије европске филмске продукције.
Фестивал ће бити отворен премијерном пројекцијом филма „Сва лица доброте“ Јоргоса Лантимоса, који ће српска публика видети свега неколико месеци након премијере на Канском филмском фестивалу. На Летњој позорници на Палићу ван конкуренције биће приказан и филм „Други чин“ француског редитеља Квентина Дупијоа, који је такође премијерно видела канска публика.
Новца нема довољно, али добрих филмова има напретек
Ове године фестивал се суочио с финансијским проблемима јер нису објављени резултати републичких конкурса за финансирање културних манифестација.
„Не знам шта се десило ове године. Фестивал почиње, а ми немамо назнаку колика су средства коју можемо добити од Републике Србије. Tо је према нашем финансијском плану око 40 одсто. Када смо се суочили са чињеницом да нам време истиче, а да немамо новац, почели смо да смањујемо трошкове, да склањамо ствари које чине фестивал, у намери да сачувамо оно што нам је најважније – филмове које смо желели, укључујући и два поменута с Канског филмског фестивала, као и све госте које можемо да доведемо, јер без њих не бисмо били фестивал него смотра“, каже Радослав Зеленовић.
Наш саговорник подсећа на то да је фестивал, од свог оснивања 1992. имао и „лепе и катастрофалне године“, укључујући и 1996. када због недостатка новца није ни одржан.
„Ми смо десет година градили концепцију фестивала, такав је био договор, тако да смо прво били национални, па интернационални фестивал, имали смо један, па други жири... Прошли смо кроз све проблеме у том периоду и одлучили пред 2003. годину да будемо фестивал европског филма - на опште чуђење, на изненађење публике, али и наших колега, јер смо сви знали да европски филм код нас нема публику. Ја сам то добро знао из Кинотеке, јер чак и када су европски филмови приказивани бесплатно, били смо срећни ако нам дође макар 20 људи. А ово смо намеравали да правимо на летњој позорници са 1.200 места. Ипак, тих 10 година нам је било довољно да схватимо да од двадесетак нација које живе у Суботици можемо да направимо публику и за словачки, и за руски, и за хрватски, и за мађарски, и за чешки, и за било који други европски филм“, прича Зеленовић.
Мисија Александра Лифке као темељ фестивала
Према његовим речима, важну улогу у концепцији фестивала имало је и то што је филмски рад Александра Лифке, пионира филма чије име носи престижно фестивалско признање за допринос европској кинематографији, уведен у темеље манифестације.
„Сви ти фестивали који се ослањају на неку врсту историје филма у принципу су успешни. Међу добитницима награде 'Александар Лифка' су Милена Дравић, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Зоран Симјановић, Горан Марковић, Срђан Карановић. Не знам ни сам како смо успевали да доведемо Јиржија Менцла, Кена Расела, Кена Лоуча, Никиту Михалкова, сва та велика имена која су прошла кроз наш фестивал и понела ово признање.“
Кустурица и Михалков у истом кадру
Зеленовић додаје да листа од 46 људи који су до сада добили награду „Александар Лифка“ представља темељ европске и српске кинематографије. Овогодишњи добитници тог признања су глумица Аница Добра, директор фотографије Федон Папамихаел и редитељ Адемир Кеновић.
„Сећам се и када ми је Алберто Барбера, директор Венецијанског филмског фестивала рекао, када је био у жирију, пре једно 27, 28 година, пошто је видео фотографију на којој ја стојим између Емира Кустурице и Никите Михалкова: 'Знам бар 20 фестивала који не би питали за цену да им на два квадратна метра стоје Кустурица и Михалков'. А Михалков је тада допутовао на девет сати, Кен Лоуч на 17, само да би били ту. И много је таквих случајева да су људи дошли само да се поклоне публици, да поразговарају о својим филмовима и да се врате. А то чини вредност Палићког филмског фестивала“, истиче Радослав Зеленовић.
Најбољи европски филмски фестивал
Фестивал европског филма Палић спада у филмске фестивале средње величине, с око 150 филмова.
„Срећом, неки људи са стране су нас посматрали другачије него овде. Ми смо 2016. године у селекцији од 715 музичких, филмских, књижевних фестивала проглашени за најбољи европски филмски фестивал, што нам је дало могућност да кроз програм 'Медиа' Креативне Европе и још неке програме аплицирамо за финансијску подршку која није мала. Направљена је и асоцијација филмских фестивала који се баве европским филмом. Њих је седам у Европи, а ми смо једина земља која није чланица Европске уније а има европски филмски фестивал, притом најбољи. Нико нам није послао ни писмо, ни разгледницу због тога. Никоме није пало на памет да нас због тога додатно подржи“, каже Зеленовић.
Он, ипак, додаје да је фестивал имао и своје лепе дане, нарочито у време када је с Републиком, Покрајином и Градом Суботицом имао протоколе о сарадњи.
„Знали смо већ у новембру, када почињемо да планирамо нови фестивал, колика средства сигурно имамо, какви су нам габарити, докле можемо да се пружимо и кога можемо да зовемо“, истиче Зеленовић.
Једно је сигурно – публика не одустаје од Палићког фестивала
Без обзира на проблеме с којима се суочавао током свих протеклих година, фестивал је увек био сигуран у – своју публику.
„Људи који долазе на разне фестивале знају шта им ти фестивали значе, а таквих људи није мало. Сећам се сцене када смо (дугогодишњи извршни продуцент Фестивала) Блажо Перовић, три полицајца и ја покушавали да затворимо врата на Летњој позорници да маса која је желела да погледа домаћи филм не би нахрлила. А филм је, притом, већ био приказан у Суботици. И тада ми је Блажо Перовић рекао: 'Џаба, друже мој! Ми се овде гурамо, а они су већ на летњој позорници, прескочили су зид'. Бивало ми је загушљиво на летњој позорници због количине народа, влаге“, прича Радослав Зеленовић.
Према његовим речима, важно је и то што је Фестивал европског филма Палић променио много тога и на самом Палићу.
„Летњу сцену нисмо баш пробијали мачетама, али није било ни далеко од тога. Обновљена је Велика тераса, обновљени су биоскопи. Направљен је и мали биоскоп 'Мира Бањац' и још једна летња позорница. Успели смо да успоставимо 'Еуросинема' на Отвореном универзитету у Суботици, направљен је биоскоп 'Лифка'. Чекамо да догодине буду отворене и нове дворане у Народном позоришту у Суботици. Људи су спремни да дођу у све те просторе. И Палићки фестивал се труди да се људи на њему осећају добро. Много пута су ми наши гости, попут Роја Андерсона рекли да су се одлично провели на Палићу. Путовао је до нас 46 сати возом, јер не воли авионе. То мора бити сачувано“, каже Зеленовић.
Палићки филмски фестивал је, како каже наш саговорник, сусретиште аутора, филмова, публике, без црвеног тепиха, које, међутим, пружа могућност гледаоцима да на путу од „Мале гостионе“ до фестивалског центра на Палићу зауставе неке од великих филмских стваралаца, редитеља, глумаца и да их питају шта год желе.
„Нико их не чува као у Кану или на неком другом фестивалу. У том смислу смо остали оно што смо били и у старту – сусретиште на којем се отворено и критички говори о времену у којем живимо“, закључује Радослав Зеленовић.
