Љубица Арсић: Да би се допао другима, човек продаје све, па и своју слободу
© Спутњику уступила Љубица Арсић
Пратите нас
Проблем савременог света је то што се људи сада превасходно формирају споља, настојећи да по сваку цену буду онакви какве други очекују да их виде. А када је човек окупиран оним што се догађа споља и што се од њега захтева, ту нема ни духовног раста, нити самопотврђивања, каже у разговору за Спутњик књижевница Љубица Арсић.
Издавачка кућа Лагуна објавила је нову збирку кратких прича Љубице Арсић „Ти и ја смо били пар“. Збирка садржи 14 прича, а парови у њој су махом обични људи у необичним околностима. Реч је о љубавницима, пријатељима, браћи, супружницима, али и о уметницима и њиховим делима, па су међу јунацима ових прича и Борислав Пекић, Милош Црњански, Макс Брод, Франц Кафка, Мирослав Крлежа, Сава Шумановић.
Пар као бедем према свету
„Како време пролази, мој став o паровима се мења. У почетку сам била склона стереотипу да су парови повезани и да се међусобно допуњују. То ми је била и почетна идеја – да човек тражи неког ко му је близак, коме може да се приближи. О чему се парови договарају? Шта је то што они деле? Да ли је то нека њихова међусобна тајна коју чувају као неку врсту бедема према свету, који је непријaтељ интимности и откривања? У овој књизи сам покушала и сама да одговорим на та питања“, каже Љубица Арсић.
Наша саговорница признаје да у почетку није ни планирала да њена збирка буде посвећена паровима, већ да је та нит која повезује приче постајала видљивија временом.
„То су биле посебне приче које су настајале дуго. И одједном сам видела да се бавим темама у којима су људи доведени до сусрета, да почињу везу која се може назвати паром. А човек се некако отима у пару јер жели да буде самосвојан. И те силе које човека у пару везују, и које га раздвајају, биле су ми занимљиве“, каже Љубица Арсић.
Она открива да јој на почетку писања приче изгледа као да држи конце у својим рукама и да зна шта ће да уради, али да кад почне писање, осећа да јој се ти јунаци и њихове судбине отимају.
„Мислим да се у причама о глумцу и његовим улогама, о писцу и његовом лику, о сликару и његовом делу – осећа та врста тензије. Лик се отима и постаје господар ситуације и онда мора како он хоће. То је осећање потпуне потчињености у којој ја нисам сигурна шта радим и зашто идем тим путем. Мислим да је суштина писања у томе да му се човек препусти. Као да имате некога ко одлично зна да плива, а ви баш и нисте неки пливач и онда га пуштате да вас он некуда води“, оцењује књижевница.
Живот је поклон
Укупан утисак од читања нових прича Љубице Арсић јесте да је живот раскошан, богат, леп, препун нијанси и да у њега треба уронити целим бићем, препустити му се и уживати у детаљима, у успутним знаковима, у природи, уметности, дубоким емоцијама.
„Живимо у свету који нам је дат на поклон, а уметност је нешто што нам предочава предности тог поклона. Књижевност се служи језиком да нам то артикулише. Сматрам да је језик којим се пише истовремено и тема. Није свеједно да ли се нешто пише економичним језиком, у којем нема придева, метафора и у којем се све телеграфски саопштава. Ја волим језик који се отима, који се креће, ствара атмосферу, зато што је све око нас испуњено бескрајним знаковима. И ти знаци су истовремено и симболи. И они нам помажу да и себе видимо и растумачимо. Ми чујемо на улици неке речи, неке разговоре који могу да буду врло битни за нас. Они су можда нека врста одговора на оно о чему ми мислимо. Значи, све је ту око нас, нама дато на увид“, каже Љубица Арсић.
На питање колико је савремени човек, који је усисан у виртуелни свет кроз технологију коју користи способан да ужива у стварном животу, у свакодневици, уметности, природи, емоцијама, Љубица Арсић каже:
„Размишљајући о паровима, на почетку сам имала слику усамљених људи, који су у својим собама, шаљу поруке, или преко компјутера успостављају везе с неким другим, непознатим људима. Заправо, они чезну да се некоме приближе, а опет и страхују од тога да некога упознају и да некоме приђу. Размишљала сам о томе колико је за парове важно да се свако понаособ обликује изнутра, а да се потом оспољи. Да би човек видео свет око себе мора да буде богат и изнутра, мора да буде испуњен, мотивисан, да буде центриран у сопственом бићу, да зна своје тежиште. Шта је оно што је за њега важно? Ако не зна, онда је расуто биће које не може ништа ни да примети, нити му је ишта важно“, сматра наша саговорница.
Она примећује да је данашњи свет сувише убрзан, да сви некуда јуре и да је човек продао своју слободу.
„Слободу нам нико не даје, ми се за њу боримо, то је нешто што морамо да стекнемо. Када човек добровољно пристаје на ропство, када све своје фотографије, своју интимност, даје на увид преко друштвених мрежа, он се одриче своје слободе, па и оног времена које слобода налаже“, сматра Љубица Арсић.
Таштина или борба против пролазности
Односи појединих парова у овим причама развијају се у контексту историјских, друштвених и политичких околности, као што су Други светски рат, пад Чаушескуа, НАТО бомбардовање.
„Када смишљам причу, у овом случају причу о томе како двоје људи нешто доживљава, имам у виду да се споља такође догађа нешто што је провокативно и што је слично мојој причи. То није моја измишљотина, него синхроницитет о којем говори Јунг. Нешто што је веома драматично у нашем односу увек постоји као својеврсни спољни омотач који се догађа у друштву, у историји, у средини. У причама 'Ноћ када је пао Чаушеску', или у 'Табанима Андреја Рубљова', те атмосфере су стављене на исту фреквенцију. Оно што се у пару и породичном окружењу догађа прати спољна драма, а разрешење долази експлозивно“, каже Љубица Арсић.
У причи „Табани Андреја Рубљова“ уметник осећа да његово дело није донело онима који га посматрају емоције какве он жели. Главни јунак у овој причи је сликар који је разочаран због тога што је његово дело лоше утицало на другог човека.
„И сама лепота се може тумачити на разне начине. Имамо пример Мишиме који у 'Златном павиљону' описује како неки обожавалац фантастичног храма није могао да издржи ту лепоту, па ју је спалио. Уметничко дело поседује романтичарску лепоту која нас опушта, која нас радује и којој прилазимо с усклађеним сентиментом. То је узбудљива ствар која садржи у себи неке рушилачке снаге. Није чудо што на неког нешто делује тако што евоцира неку успомену, трауму с којом човек не може да живи. И онда му је најлакше да уништи дело, или да побегне од њега. Ово је, заправо, прича о томе како уметност, књижевност, пре свега, али и сликар и сликарско дело, може да делује на човека. Оно буди веома узбуркану емоцију с којом морамо да се ухватимо у коштац. Ако не можемо, онда прибегавамо некој врсти агресије и деструкције. А уметност и јесте провокација која узбуркава равно море у нама“, каже Љубица Арсић.
У причи „Таштина над таштинама“, посвећеној Бориславу Пекићу, такође је у средишту однос уметника према свом делу, односно јунаку, а он се сагледава кроз дијалог два писца, односно Пекића и Борхеса.
„Њих двојица су, заправо, манекени сопствене таштине. Пекић је распричан, знамо да је његова реченица дугачка, да воли велике пасусе с много детаља. Борхес ради на економичности, његова је реченица кратка, сматра да 'Дон Кихот' може да се испише само у једној реченици. И ради на телеграфском стилу. Обојица, међутим, сматрају да је то њихов 'алеф' - стециште уметности. И обојица покушавају оном другом да наметну идеју да су у праву. То јесте пишчева слабост – да покаже да је то што он ради, што он пише, једина права ствар. Мислим да је пролазност оно што нас мучи, а борба против пролазности је човекова таштина. Та охолост нам потврђује да смо цареви и да ћемо вечно трајати, да смо ми ти господари живота и смрти. А писац, да нема осећање вечног трајања, не би никад ништа ни писао. Мислим да таштина храни уметника, да му је неопходна да би могао да створи дело, јер је то нешто што ће вечно живети. И он у то дубоко верује. Ако нема те вере да радите најбоље што можете, онда нема стваралаштва“, закључује Љубица Арсић.
