Блискоисточни НАТО циља Иран а посредно и - Русију
© AP Photo / Jacquelyn Martin
Пратите нас
Формирање блискоисточног НАТО пакта који би водили Израел и Америка имало би два циља: за Израел да окупи државе које би се под његовим вођством ујединиле против Ирана, а Западу би то индиректно била прилика да Русији покуша да с те стране „зада шамар“, с обзиром да се и Русија и Кина окрећу том делу света, војно и економски, сматра Андреј Млакар.
Израелски премијер Бењамин Нетанијаху у обраћању на заједничком заседању оба дома америчког Конгреса позвао је Сједињене Државе да створе нову алијансу на Блиском истоку аналогну НАТО која би била усмерена против „претње“ из Ирана.
Циљ да се смањи утицај Ирана
Нетанијаху је свој предлог образложио речима да се његова визија Блиског истока делимично заснива на ономе чему смо били сведоци после Другог светског рата, када је Америка је створила безбедносни савез у Европи како би се супротставила растућој совјетској претњи.
У контексту тога, истакао је израелски премијер, Америка и Израел би данас могле да формирају безбедносни савез на Блиском истоку како би се супротставили растућој претњи из Ирана а у који би ушла „свака земља у региону која нормализује односе са Израелом“.
Андреј Млакар, војни стручњак и уредник на ТВ Фронт, каже за Спутњик да Нетанијаху оживљава стару идеју Америке каја фактички има за циљ да се на Блиском истоку смањи утицај пре свега Ирана, али посредно и Русије.
„Блискоисточни НАТО пакт би био намењен пре свега за Иран и Сирију као експонента Ирана на Блиском истоку. Израелском премијеру у овој намери доста помаже и „Аврамов споразум“ који је направљен још у време владавине Доналда Трампа, чиме је требало да се стабилизују блискоисточне државе. Тако да је корак ка томе фактички направљен, зато што су све заливске државе нормализовале своје односе са Израелом. Јордан, као најближи сусед Израела, подржао је Израел у операцијама против Ирана, с обзиром да се преко јорданске територије из позадине врше напади на Дамаск и његову околину,“ објашњава Млакар.
Економија умешала прсте
Саговорник Спутњика додаје да је иронија судбине што би Нетанијаху да окупи у војно крило блискоисточне државе које су некада ратовале управо против Израела.
„Сад ће ту имати Саудијску Арабију, Јордан, Бахреин, вероватно и Ирак, Катар… Дакле, комплетне заливске државице и државе које имају проблем са Ираном. Нетанијаху би желео да буде стожер тога као што је Америка у централном НАТО пакту. Самим тим би био и контратежа, односно бедем у спречавању руског утицаја с обзиром да Иран и Русија имају изузетно близак однос. Ту је наравно и БРИКС, а овај Нетанијахуов план ремети Саудијска Арабија која тежи да уђе у БРИКС и фактички одрађује такозвану дедоларизацију , односно окретање другим валутама као што је руска рубља, кинески јуан… односно окрећу се од долара,“ објашњава наш саговорник.
Према његовом мишљењу, овакав пакт би ишао у корист и смањивању шиитског полумесеца који подразумева простор од Ирана преко Ирака и Сирије до медитеранске обале, што би посредно у некој мери утицало и на смањење руског утицаја.
И Европа хоће своје снаге
„Ово баш није толико везано за Русе, јер Израелу генерално не смета Русија, штавише има јаке проруске странке које су чак и са Нетанијахуом у власти. Али Запад све ово гледа и на начин како би могао да „ишамара“ и Русе додатно с обзиром да Кина, Иран и Русија праве железничку пругу која би требала да буде противтежа Суецком каналу, с обзиром да су околности такве да јеменски Хути праве хаос поморском саобраћају. Египат је изгубио милијарде долара од транзита бродовима јер се сав саобраћај сада усмерио преко Африке. Иран је зато одлучио да од луке-града Бандар Абаса направи железничка пруга до руског Санкт Петербурга,“ каже Млакар.
И шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен говорила је о стварању европске одбрамбене уније, коју је Русија назвала "европски НАТО“ а секретар за штампу руског председника Дмитриј Песков додао да тај план дају ЕУ „војни призвук“ и потврђују став да државе европског континента ескалирају тензије и методе конфронтације у спољној политици.
