- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Велики неимар који је лицу Београда дао раскош царске Русије

© Sputnik / Лола ЂорђевићСпоменик Николају Краснову
Споменик Николају Краснову  - Sputnik Србија, 1920, 29.09.2024
Пратите нас
Николај Петрович Краснов (1864 – 1939), или Никола, како је волео да га зову када је дошао у Београд, оставио је за собом бројне објекте у којима су и данас смештене неке од најважнијих српских институција. Међу њима су Архив Србије, палате у којима се данас налазе Влада Србије и Министарство иностраних послова и бројна друга здања.
Поводом 160 година од рођења Краснова, у Београду и Новом Саду приређене су две изложбе које представљају његову заоставштину. У Заводу за заштиту споменика културе Београда до краја новембра може се погледати изложба посвећена архитектонском наслеђу Николаја Краснова, док се у Новом Саду, у Спомен-збирци Павла Бељанског, могу видети цртежи и акварели овог ствараоца.
Ауторка изложбе у Београду је историчарка уметности Бојана Ибрајтер Газибара, виши конзерватор Завода, док је ауторка новосадске поставке историчарка уметности Сања Кипроски.
„Николај Краснов је у Београд дошао као већ формиран стручњак, био је царски архитекта на двору Романових, а у српску престоницу је стигао након Октобарске револуције, 1922. године. Запослио се у Министарству грађевина, а већ 1924. и 1925. почео је да ради прве пројекте“, каже у разговору за Спутњик Бојана Ибрајтер Газибара.
Краснов је у Београду пројектовао велики број објеката, или је учествовао у њиховом обликовању, а већина њих је проглашена споменицима културе.
Међу његовим најпознатијим здањима, која су и представљена на изложби, јесте зграда Архива Србије у Карнегијевој улици број 2, непосредно уз Универзитетску библиотеку, у близини Техничког и Правног факултета, односно усред универзитетског центра на Ташмајдану.
„Краснов је ову зграду пројектовао наменски за смештај овог веома вредног фонда и то је један од изузетних примера академског манира у којем је овај архитекта стварао. Академизам се ослања на тековине прошлости, на класичну архитектуру и неке старије стилове. У то време када је Краснов пројектовао академизам је био у тренду, не само у Београду. Млада држава је желела да покаже своју моћ и стабилност, односно своје утемељење, а академизам је раскошни, монументални стил који то потврђује“, наводи Бојана Ибрајтер Газибара.
Међу здањима која је пројектовао Краснов јесу и зграде које се налазе једна наспрам друге на углу улица Кнеза Милоша и Немањине. Реч је о палати Министарства финансија, у којој се данас налази Влада Републике Србије, као и палата Министарства шума и руда, пољопривреде и вода, у којој је данас Министарство спољних послова.
„У време када су те зграде подигнуте, а и готово сто година касније, у њима су смештене неке од најзначајнијих државних институција. Већ то довољно говори о њиховој вредности и, када лаик стане испред ова два објекта, може да закључи да је реч о веома квалитетној, изузетно лепој, монументалној архитектури“, напомиње наша саговорница.
Име Николаја Краснова важно је и када се говори о здању Народне скупштине, иако није он пројектовао овај објекат. Први пројекат је урадио архитекта Константин Јовановић, после је измењени пројекат урадио Јован Илкић, а зграду је довршио Павле Илкић. Краснов је овом здању дао завршни печат, осмисливши његов ентеријер, као и чувену ограду која је до 1956. године стајала око објекта.

Свестрани стваралац – од архитектуре до акварела

Краснов је, како напомиње наша саговорница, био и талентовани дизајнер ентеријера и намештаја, као и одличан цртач. О овом његовом дару сведочи изложба цртежа и акварела који су представљени у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду.
Радови су прикупљени захваљујући сарадњи с Архивом Југославије, Музејом науке и технике, Музејом Српске православне цркве и бројним другим институцијама.
„Када видите у оригиналима цртеже Николаја Краснова схватате да је он заиста био изузетан цртач. Ту се уочава изузетна минуциозност, обраћање пажње на сваки детаљ, начин на који сенчи... На сваком од тих цртежа постоји мала фигура човека да би се могле разумети пропорције. Ту има и цртежа у оловци, као и оних који су обојени, односно акварелисани, има цртежа тушом на паусу. Заиста је имао ликовни дар“, напомиње Бојана Ибрајтер Газибара.
Она наглашава да изложбе у Београду и Новом Саду „треба посматрати као једну целину и добар пример сарадње институција и градова“.

Руски печат у српској култури

Када је реч о наслеђу које је Краснов понео из своје отаџбине, оно се, према речима наше саговорнице, огледа пре свега у империјалном академизму.
„Дошао је у младу краљевину која је желела да покаже своју моћ и добро се разумео с краљем Александром Карађорђевићем. Путовао је по Србији и радио аквареле, хватајући дух времена и простора у који је дошао. Сарађивао је и с нашим архитектама и вајарима, веома се добро разумео с њима. Водио је рачуна о сваком детаљу. Када посматрамо две палате у Немањиној улици, видимо мноштво архитектонске и другостепене пластике. Има много скулптура, рељефа које су радиле неке друге архитекте, али Краснов је био тај који је водио рачуна о томе где ће која од тих скулптура да стоји, шта ће оне да представљају“, истиче Бојана Ибрајтер Газибара.
Краснов је, такође, осмислио ентеријер Краљевог двора, односно дворског комплекса на Дедињу.
„Ту је много примера руске скаске у сликарству, приказане су разне приче. Краснов није то изводио сам, али је све то осмислио буквално до најмањег детаља. Тако је у Краљев двор донео дух своје домовине“, истиче наша саговорница.
Међу детаљима по којима су објекти Краснова препознатљиви и лаицима јесу фигуре лавова, попут оних који се налазе испред Архива Србије, или на пилонима Моста краља Александра, односно данашњег Бранковог моста. Печат Краснова су често и стубови с прстенастим задебљањима који се такође могу видети испред улаза у Архив Србије, или на фасади палате Челебоновића, односно Музеја примењене уметности.
Обновио је и Цркву Ружицу на Калемегдану, која је била оштећена у Првом светском рату.
„Занимљиво је што је ентеријеру дао један истористички дух, мало је другачија него што је била првобитно. Посебно су интересантне две фигуре које стоје на бочном улазу у цркву. Реч је о фигури средњовековног витеза и српског ратника из Првог светског рата“, наводи Бојана Ибрајтер Газибара.

Трагом српске културе и традиције

Име Николаја Краснова није везано само за Београд, он је пројектовао објекте по целој Краљевини Југославији, па је тако, по жељи краља Александра, реконструисао и Његошеву капелу на Ловћену. Уредио је унутрашњост опленачке цркве, творац је објеката меморијалне архитектуре, попут спомен-костурнице на грчком острву Видо, последњем пристаништу бројних српских официра и војника Првог светског рата.
Обишао је Србију, фотографисао њена здања, насликао је аквареле српске сеоске традиционалне архитектуре, изучавао српске манастире.
Био је свестран и није се само бавио архитектуром, већ и урбанизмом, ентеријером, дизајном, скицирао је Орден југословенске круне, био је церемонијал мајстор сахране краља Александра Карађорђевића.
Пре пет година, на 80. годишњицу од смрти, добио је споменик у Парку Мали Ташмајдан прекопута зграде Архива Србије. Фигура која седи за столом урађена у камену дело је вајара Небојше Савовића Неса. Краснов на Врачару од 2015. има улицу и спомен-таблу, што представља својеврсно враћање дуга великом човеку, архитекти и уметнику.
Николај Краснов – руски неимар Србије, са сарадницима у Београду. - Sputnik Србија, 1920, 05.01.2018
„Бели“ Руси — ко су они и где бисмо били да није било њих
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала