https://sputnikportal.rs/20241013/kako-je-zapad-lansirao-scenario-za-ukrajinu-koji-danas-ne-bi-nikako-odgovarao-americi-1178233348.html
Како је Запад лансирао сценарио за Украјину који данас не би никако одговарао Америци
Како је Запад лансирао сценарио за Украјину који данас не би никако одговарао Америци
Sputnik Србија
Поређења Украјинске кризе са дешавањима на Корејском полуострву педесетих година двадесетог века уследила су након пропасти такозваног истанбулског процеса. Са... 13.10.2024, Sputnik Србија
2024-10-13T22:31+0200
2024-10-13T22:31+0200
2024-10-13T22:31+0200
свет
свет – политика
емисија „пророк“
украјина
коментари и аналитика
анализе и мишљења
русија
запад
русија
специјална војна операција у украјини – вести
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/03/1177926338_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_d17d8f2959ba318ad27f143cba6b30ba.jpg
Захтев Москве односио се на неутралност Украјине и културну аутономију рускојезичног становништва, захтев Кијева на повлачење руских снага и прекид даљих оружаних дејстава. Комуникација између две стране потрајала је до прве половине јуна, а како би показала озбиљност у намери руска армија повукла је јединице из околине Кијева и Чернигова. Са тог североисточног правца, одакле су повучене руске јединице, две године касније организован је напад украјинских оружаних снага на Курску област.Примирје по угледу на две КорејеОд марта до јуна Кијев су походили бројни западни званичници, испоставило се да је кључне разговоре са Владимиром Зеленским обавио Борис Џонсон. Од тада, реторика председника Украјине постаје још радикалнија, са додатком да Руси „све док не добију ударац у лице, ништа не разумеју", односно, како је објашњавао шеф кијевске преговарачке делегације Михаило Подољака „председник Зеленски схвата да све док Русија не доживи озбиљне тактичке поразе на бојишту, неће схватити преговарачки процес озбиљно".Паралелно са овим дешавањима, у том периоду провлачи се и теза о примирју по угледу на споразум две Кореје из 1953. године.Сврха лансирања овакве тезе бејаше у првом реду психолошко-пропагандна. Русији и Русима ваљало је поручити како им територијални добици неће бити признати. Но, испод површине радило се ту о још нечему.Шта је био циљ актуализације корејског случаја поуздано се још не зна, тек, назиру се две опције. Прва – да је тако изокола предлагано како да се регулише статус две самопроглашене народне републике – Доњецке и Луганске, а можда и Крима. Две стране ће, свака на свој начин, посматрати статусе односних територија у правно-формалном смислу, како им буде одговарало, али то неће бити препрека постизању споразума, обустави оружаних дејстава и евентуалној постконфликтној сарадњи.Друга опција је да се тако, мимо Зеленског и украјинске делегације, од стране НАТО испитивао став Русије на тему задржавања територија које је фактички контролисала, али по цену да то не буде формално признато од стране западних актера.У овом светлу треба посматрати и активности САД и западноевропских савезника у Генералној скупштини УН тих месеци и предложене текстове резолуција који су усвојени, а базирају се на поштовању Повеље УН и неповредивости граница.Јер, тиме је обликована правна основа да руски фактички добици не буду признати ни од већине осталих актера међународних односа који су гласали за предложене резолуције, уз подразумевајуће образложење да се такав став тиче принципа и већ исказаног гласања.Свакако, то би са собом повлачило читав низ других мера, пошто би онда инсистирање на продужавању и успостављању санкција Русији постало још агресивније, упркос прекиду оружаног конфликта.Фактичке добитке Русија би платила продужавањем постојеће позиције у међународним односима, суштински – била натерана на дипломатску дефанзиву.Одговор РусијеНаравно, ово су на време схватили у Москви, па су уследиле уставне промене и прикључивање четири нове области Русији, након чега је врло тешко говорити о било каквом примирју и дефанзиви.Једноставно, свако поверење према НАТО и убеђење како се може постићи решење директним преговорима са Кијевом и компромисима тада је нестало. Уступци учињени у циљу осигуравања примирја били су злоупотребљени, нису интерпретирани као добра воља Русије, већа као испољавање слабости.За Русију, прихватљива опција је од тада проналажење делотворног мировног споразума. Самим тим, поређења са случајем две Кореје постају врло упитна. Јер, ако се већ праве такве паралеле, онда се мора имати у виду и да су САД након Корејског рата и постизања примирја Јужну Кореју наоружавале интензивно и безобално, повећавајући конфликтни потенцијал до незамисливих размера.Одговор из Пјојнгјанга тицао се развоја нуклеарног програма, чак и по цену успоравања економске динамике и технолошког осавремењавања индустријских капацитета, а епилог је данас лако уочљив. Да ли је за Русију решење да задржи одређене територије под фактичком контролом, а да заузврат западни део Украјине постане НАТО упориште, полигон за извођење нових удара у будућности? Шта може спречити САД да наоружавају остатак Украјине ако се договор заснива на примирју?Расплет који не одговара САДСа друге стране, сличност евентуалног расплета у Украјини са корејским примером, већ од средине 2023. године апсолутно не одговара САД. Суочен са континуалним притиском на терену и огромним губицима – Кијев је принуђен на постепено повлачење.Фактички добици Русије постају већи, па би онда и пристанак на примирје од стране НАТО био схваћен као спашавање онога што се спасити може. Ту јесте сличност са Корејским ратом, јер су након чувене тромесечне јесење офанзиве кинеских снага 1950. године Американци били принуђени на повлачење, једно од најнепријатнијих у властитој војној историји.Суочен са поразом, генерал Даглас Мекартур захтевао је употребу нуклеарног арсенала и проширивање ратних дејстава на територију Кине. Уплашен да би то довело до Трећег светског рата Хари Труман је устукнуо и пристао на примирје, успут и пензионисао ратоборног Мекартура још у пролеће 1951.Последице постигнутог примирја (које је суштински преговарано од јула 1951. до јула 1953. године, пошто је линија разграничења остала стабилизована) у међународним односима донеле су легитимизацију биполарности, пораст популарности комунистичког блока и убрзавање деколонизације.По Мекартуровом рецепту западни званичници за сада прете ескалацијом и испорукама балистичких ракета дугог домета Украјини, али ако им то не донесе резултат или произведе контраефекат (услед жестоког руског одговора) може уследити распад фронта и нова територијална реконфигурација. Иницирање новог круга преговора са Русијом и могуће постизање некаквог примирја у таквим околностима не би били широм света схваћени као америчка добра воља, него као слабост НАТО. Суштински, то би допринело легитимизацији мултиполарности, јачању утицаја незападних актера и убрзавању девестернизације.Велике разликеПре него што прибегну компарацији Украјине са корејским случајем, заговорници оваквог приступа требало би да објасне шта се са чим упоређује, сагледају шире историјске и геополитичке околности и упознају се са корејским примером.Разлике између два случаја не само да постоје, него су и прилично велике, а ако се већ желе повлачити неке паралеле, онда то уопште не мора ићи у корист НАТО.Прича како ће се успоставити примирје, а онда ће САД и ЕУ од западног дела Украјине направити нову Јужну Кореју, технолошки развијену државу са снажном економијом и пример са којим ће се упоређивати сви остали у Европи – није ништа друго до пропагандно средство. Пропагандно средство које треба да убеди Украјинце како није све изгубљено ни ако се буде морало пристати на територијалну прекомпозицију и прихватање фактичког стања на терену, а јавно мњење у западним државама како никаквих озбиљних последица од свега – неће бити.Но, то онда није сврха због које је теза о две Кореје пуштена у политички саобраћај. Компарације зависе од контестуализације, а контекст се мења у зависности од околности.Динамика међународних односа, стања на фронту и сложених релација између кључних актера у овом посредничком рату НАТО против Русије трансформишу околности толико брзо, да оно што се чинило незамисливим пре пола године, сада прераста у реалност. Тезе лансиране са једном сврхом у пролеће 2022. године данас могу имати сасвим другачији карактер.Погледајте и:
украјина
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, емисија „пророк“, украјина, коментари и аналитика, анализе и мишљења, русија, запад, специјална војна операција у украјини – вести
свет, свет – политика, емисија „пророк“, украјина, коментари и аналитика, анализе и мишљења, русија, запад, специјална војна операција у украјини – вести
Како је Запад лансирао сценарио за Украјину који данас не би никако одговарао Америци
Поређења Украјинске кризе са дешавањима на Корејском полуострву педесетих година двадесетог века уследила су након пропасти такозваног истанбулског процеса. Са великом доцњом, а након изјава руских званичника, сазнало се да је марта 2022. године у Истанбулу нешто, макар и начелно – било договорено.
Захтев Москве односио се на неутралност Украјине и културну аутономију рускојезичног становништва, захтев Кијева на повлачење руских снага и прекид даљих оружаних дејстава. Комуникација између две стране потрајала је до прве половине јуна, а како би показала озбиљност у намери руска армија повукла је јединице из околине Кијева и Чернигова. Са тог североисточног правца, одакле су повучене руске јединице, две године касније организован је напад украјинских оружаних снага на Курску област.
Примирје по угледу на две Кореје
Од марта до јуна Кијев су походили бројни западни званичници, испоставило се да је кључне разговоре са Владимиром Зеленским обавио Борис Џонсон. Од тада, реторика председника Украјине постаје још радикалнија, са додатком да Руси „све док не добију ударац у лице, ништа не разумеју", односно, како је објашњавао шеф кијевске преговарачке делегације Михаило Подољака „председник Зеленски схвата да све док Русија не доживи озбиљне тактичке поразе на бојишту, неће схватити преговарачки процес озбиљно".
Паралелно са овим дешавањима, у том периоду провлачи се и теза о примирју по угледу на споразум две Кореје из 1953. године.
Сврха лансирања овакве тезе бејаше у првом реду психолошко-пропагандна. Русији и Русима ваљало је поручити како им територијални добици неће бити признати. Но, испод површине радило се ту о још нечему.
Шта је био циљ актуализације корејског случаја поуздано се још не зна, тек, назиру се две опције. Прва – да је тако изокола предлагано како да се регулише статус две самопроглашене народне републике – Доњецке и Луганске, а можда и Крима. Две стране ће, свака на свој начин, посматрати статусе односних територија у правно-формалном смислу, како им буде одговарало, али то неће бити препрека постизању споразума, обустави оружаних дејстава и евентуалној постконфликтној сарадњи.
Друга опција је да се тако, мимо Зеленског и украјинске делегације, од стране НАТО испитивао став Русије на тему задржавања територија које је фактички контролисала, али по цену да то не буде формално признато од стране западних актера.
У овом светлу треба посматрати и активности САД и западноевропских савезника у Генералној скупштини УН тих месеци и предложене текстове резолуција који су усвојени, а базирају се на поштовању Повеље УН и неповредивости граница.
Јер, тиме је обликована правна основа да руски фактички добици не буду признати ни од већине осталих актера међународних односа који су гласали за предложене резолуције, уз подразумевајуће образложење да се такав став тиче принципа и већ исказаног гласања.
Свакако, то би са собом повлачило читав низ других мера, пошто би онда инсистирање на продужавању и успостављању санкција Русији постало још агресивније, упркос прекиду оружаног конфликта.
Фактичке добитке Русија би платила продужавањем постојеће позиције у међународним односима, суштински – била натерана на дипломатску дефанзиву.
Наравно, ово су на време схватили у Москви, па су уследиле уставне промене и прикључивање четири нове области Русији, након чега је врло тешко говорити о било каквом примирју и дефанзиви.
Једноставно, свако поверење према НАТО и убеђење како се може постићи решење директним преговорима са Кијевом и компромисима тада је нестало. Уступци учињени у циљу осигуравања примирја били су злоупотребљени, нису интерпретирани као добра воља Русије, већа као испољавање слабости.
За Русију, прихватљива опција је од тада проналажење делотворног мировног споразума. Самим тим, поређења са случајем две Кореје постају врло упитна. Јер, ако се већ праве такве паралеле, онда се мора имати у виду и да су САД након Корејског рата и постизања примирја Јужну Кореју наоружавале интензивно и безобално, повећавајући конфликтни потенцијал до незамисливих размера.
Одговор из Пјојнгјанга тицао се развоја нуклеарног програма, чак и по цену успоравања економске динамике и технолошког осавремењавања индустријских капацитета, а епилог је данас лако уочљив. Да ли је за Русију решење да задржи одређене територије под фактичком контролом, а да заузврат западни део Украјине постане НАТО упориште, полигон за извођење нових удара у будућности? Шта може спречити САД да наоружавају остатак Украјине ако се договор заснива на примирју?
Расплет који не одговара САД
Са друге стране, сличност евентуалног расплета у Украјини са корејским примером, већ од средине 2023. године апсолутно не одговара САД. Суочен са континуалним притиском на терену и огромним губицима – Кијев је принуђен на постепено повлачење.
Фактички добици Русије постају већи, па би онда и пристанак на примирје од стране НАТО био схваћен као спашавање онога што се спасити може. Ту јесте сличност са Корејским ратом, јер су након чувене тромесечне јесење офанзиве кинеских снага 1950. године Американци били принуђени на повлачење, једно од најнепријатнијих у властитој војној историји.
Суочен са поразом, генерал Даглас Мекартур захтевао је употребу нуклеарног арсенала и проширивање ратних дејстава на територију Кине. Уплашен да би то довело до Трећег светског рата Хари Труман је устукнуо и пристао на примирје, успут и пензионисао ратоборног Мекартура још у пролеће 1951.
Последице постигнутог примирја (које је суштински преговарано од јула 1951. до јула 1953. године, пошто је линија разграничења остала стабилизована) у међународним односима донеле су легитимизацију биполарности, пораст популарности комунистичког блока и убрзавање деколонизације.
По Мекартуровом рецепту западни званичници за сада прете ескалацијом и испорукама балистичких ракета дугог домета Украјини, али ако им то не донесе резултат или произведе контраефекат (услед жестоког руског одговора) може уследити распад фронта и нова територијална реконфигурација. Иницирање новог круга преговора са Русијом и могуће постизање некаквог примирја у таквим околностима не би били широм света схваћени као америчка добра воља, него као слабост НАТО. Суштински, то би допринело легитимизацији мултиполарности, јачању утицаја незападних актера и убрзавању девестернизације.
Пре него што прибегну компарацији Украјине са корејским случајем, заговорници оваквог приступа требало би да објасне шта се са чим упоређује, сагледају шире историјске и геополитичке околности и упознају се са корејским примером.
Разлике између два случаја не само да постоје, него су и прилично велике, а ако се већ желе повлачити неке паралеле, онда то уопште не мора ићи у корист НАТО.
Прича како ће се успоставити примирје, а онда ће САД и ЕУ од западног дела Украјине направити нову Јужну Кореју, технолошки развијену државу са снажном економијом и пример са којим ће се упоређивати сви остали у Европи – није ништа друго до пропагандно средство. Пропагандно средство које треба да убеди Украјинце како није све изгубљено ни ако се буде морало пристати на територијалну прекомпозицију и прихватање фактичког стања на терену, а јавно мњење у западним државама како никаквих озбиљних последица од свега – неће бити.
Но, то онда није сврха због које је теза о две Кореје пуштена у политички саобраћај. Компарације зависе од контестуализације, а контекст се мења у зависности од околности.
Динамика међународних односа, стања на фронту и сложених релација између кључних актера у овом посредничком рату НАТО против Русије трансформишу околности толико брзо, да оно што се чинило незамисливим пре пола године, сада прераста у реалност. Тезе лансиране са једном сврхом у пролеће 2022. године данас могу имати сасвим другачији карактер.
