Нови комесари воук лудила: Догурали смо до „Три мускетаркиње“, „Стрине Горио“ и „Јадница“
© Фото : russiainphoto.ru
Пратите нас
Роман Александра Диме „Три мускетара“ скоро двеста година привлачи и одушевљава публику, а до сада су урађене и одличне филмске и телевизијске екранизације. Међутим, у савремеом „воук“ свету, то једноставно није довољно. Најављен је нови филм, овај пут са женама мешовитог порекла у главним улогама и зове се „Све за једну“.
Филм данас једноставно није филм уколико у њему нису заступљени један геј, један трнс, један црни, један жути и један негативни мушки бели лик. Нема везе што се енглеска краљица и друга жена Хенрија VIII приказује као црнкиња, или што у феудалном Јапану самураја игра црнац. „Воук“ филмови, у недостатку стручног кадра који зна свој посао, али је, нажалост, идеолошки неподобан, најчешће прибегавају „римејку“ односно поновној обради класичног филма или романа. Проблем је у томе што, очигледно, не знају да се зауставе и прелазе сваку меру не само логике, него и укуса.
Филозоф Никола Танасић објашњава за Спутњик да се заправо све своди на естетику, добру меру и укус, те да основни проблем „воук“ културе и није толико у њеним садржајима, колико у комесарском начину на који се та, како је он зове, уравниловка, спроводи. Да цела ствар није толико исполитизована и насилно идеологизована, свакако би боље пролазила код публике.
Он објашњава да мењање мушких за женске ликове у популарној култури није уопште нова ствар, те да постоје врло успешни примери тога. Лара Крофт као модерна и женска верзија Индијане Џонса је добар пример и Танасић подсећа да су ликови попут ње веома топло прихваћени, и то међу публиком која је примарно мушка.
„Воук“ је само екстремна последица тренда који постоји стотинама година, а који подразумева да се што више женске публике привуче за културне садржаје који су примарно и изворно били мушки. Како је време пролазило, а ту су доста допринели „Холивуд“, сексуална револуција и покрети за еманципацију и феминизам… много тога се мењало. Међутим, начин на који се све то тренутно спроводи је тупав, неестетичан, комесарски и нема трунке обзира према изворнику који се модификује, рекао је Танасић у разговору за Спутњик.
Харисон Форд поново у улози Индијане Џонса
© Фото : Спутњику уступио МЦФ/Lucasfilm Ltd.
Шта се тачно десило, на који начин и зашто па је та идеологизација постала толико екстремна, још није разјашњено. Пример филма „Све за једну“ је, како каже наш саговорник, карикатуралан и апсурдан, првенствено јер је оригинални роман препун снажних женских ликова који се већ налазе у улогама које су изворно мушке.
То је буквално претварање четири мускетара у четири мускетарке, мускетаркиње, мускетаруше, мускетарушкиње или како год их зову. То је у суштини само обележавање терена и игра моћи у којој циљ уопште није остварити продор одређене мањинске групе у неки жанр где није била присутна, већ је циљ да се неки жанрови, који се доживљавају као икона идеолошки неприхватљивог понашања, потпуно униште.
Танасић подсећа и на фамозни инцидент са америчком глумицом колумбијског порекла Рејчел Зеглер која је мање са својим кастингом у улози Снежане, а више са бахатим маниром са којим се односила према оригиналном анимираном филму „Снежана и седам патуљака“ изазвала општи револт публике и бојкотовање филма. Она је, каже наш саговорник, према првом дугометражном анимираном филму у историји човечанства и апсолутном класику светске уметности приступила као према „бапском примитивизму“ који треба да буде превазиђен и прилагођен савременом, првенствено феминистичком, погледу на свет.
Ко зарађује кад се губе паре?
Овакви филмови и продукције неретко доживе финансијски фијаско и комерцијални дебакл, али то не зауставља њихову хиперпродукцију. Они генеришу огромне губитке компанијама које се тиме баве и било да се ради о свету филма, или видео игара – губици су опипљиви и мерљиви.
Танасић сматра да се ради о идеолошкој игри која заправо и није комерцијална у својој бити.
Треба водити рачуна о томе да фирме попут „Дизнија“ не спроводе агенду коју су саме измислиле. Оне спроводе агенду коју су створили одређени други културни центри, а и једни и други су под контролом фондова и токова капитала који не зарађује примарно од њих. Ако треба да тражимо мистерију тог пуцања у ногу које праве сад и „Холивуд“ и „Дизни“ и велике корпорације које се баве индустријом забаве, мислим да га ту треба тражити.
У суштини, власницима свих сличних компанија та идеолошка игра из неког разлога политички одговара и они су спремни чак и на губитке које ће те компаније да направе. Они, наравно, зарађују и од продаје оружја, продаје хране и суплемената, фармакоиндустрије... и њихова процена је да ће пласирање „воук“ идеологије њима донети профит на неком другом тржишту.
Дизнијев замак у једном од Дизни паркова
© Sputnik / Наталија Лосева
„Воук“ је естетски ружан
Једна од основних ослонаца пропаганде јесте њена пријемчивост за шире народне масе, што овде никако није случај. Проблем са естетиком „воука“ је тај што су на пројектима и филмовима почели да раде људи који се тиме никада нису бавили, а који су сада дошли на положај да доносе одлуке о креативном уређивању на основу својих идеолошких ставова.
Ми то зовемо уравниловком, док се на Западу користи фраза „разноликост, једнакост и инклузија“, а идеја је да све могуће мањинске заједнице буду адекватно заступљене у културним производима. То је оно као кад у старим југословенским партизанским филмовима мора да буде један Србин, један Хрват, један Албанац, муслиман и тако даље... Тако је сада код њих па имате трансексуалце који морају бити присутни у сваком филму. Исто тако, сексуалне мањине које су присутне у одређеним слојевима друштва морају да се појављују свуда, у свакој епохи, у будућности, у прошлости, у спорту, у авантури, у војсци... практично у свему.
Да бисте радили у „Холивуду“, одједном постаје битно да ли сте „за“ или „против“, односно да ли сте „воук“ или не. То није више само критеријум да би неко постао глумац у филму, већ и да би био камерман, дизајнер, програмер, да разноси ручак по сету... Одједном, и ту мора да се испуњава квота, а она се врло често своди на дискриминацију одређених група, објашњава наш саговорник.
Публика се заситила „воуком“
Сада постоје одређени расни и родни обрасци који су идеолошки неприхватљиви и они се насилно истискују како из саме индустрије на нивоу радника, тако и из садржаја који индустрија производи. Све то наилази на екстремну резигнацију, а сада већ и на отворено агресивне реакције публике која почиње да бојкотује и оне производе који можда и нису сами по себи толико „воук“ и на које можда не би ни реаговали пре четири године.
Иако власници тих компанија могу да поднесу ту врсту губитка, саме компаније не могу. Мало је вероватно да ће инвестициони фондови са Вол стрита наставити да финансирају те компаније, ако оне уђу у дубиозу или на ивицу банкрота. Са друге стране, постоји слободно тржиште и полако искрсавају компаније са скромнијим финансирањем које производе оно шта људи хоће да гледају, хоће да играју, хоће да читају и те компаније рапидно расту на тржишту, потискујући велике компаније.
Танасић верује да се већ налазимо на доњој страни кривуље „воука“ и да све те идеје полако замиру. Његови су процеси вишегодишњи, а планови дугорочни, тако да ће се у књижарама, на полицама и биоскопским салама тек појављивати овакви и слични производи, међутим, већ се види да тај тренд замире и да долази до све већег броја реакционарних дела која или игноришу или се директно супротстављају „воук“ агенди.
Они сада једноставно кољу своју златну коку, али богу хвала индустрија забаве ће увек постојати, људи ће увек хтети да гледају филмове, увек ће хтети да играју игре, читају књиге... али сада се показује да то не значи да ће неограничено хтети да гутају све што им неко брендирано име попут „Дизнија“ сервира.
Америчка културна продукција никада није била позната по историјској верности и педантности када је реч о приказивању историјских догађаја, а ту сада своје место налази и мешање полова и родова тамо где им једноставно није место. Они су историју увек искривљивали, али докле год су је искривљивали правећи добре филмове, сви смо им, каже Танасић, гледали кроз прсте. Проблем је што сада искривљују историју тако да то више никоме није забавно и занимљиво да гледа.
Погледајте и:
