Ово су велики српски патенти – један је откупила чак и руска војска /фото/
16:59 12.12.2024 (Освежено: 21:39 12.12.2024)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Пецара, лампек или казан за ракију од 2022. и званично представља српску нематеријалну културну баштину, а аутори изложбе „Чувари иновација – 100 година од првог српског патента“ желели су да овај, али и друге изуме, представе посетиоцима у оном облику у којем су први пут оригинално замишљени и пријављени Заводу за интелектуалну својину.
Ракијски казан, самољуљајућа колевка, наткривени бицикл, даљинар, справа за мотање дувана и други патенти биће изложени у галерији 51 Музеја науке и технике, а аутор изложбе, која се вечерас отвара, Саша Шепец изјавио је за Спутњик да је повод за изложбу заправо било обележавање 100 година Завода за интелектуалну својину Републике Србије. Стогодишњица је требало да се обележи 2021. године, али је због короне то одложено.
На самом почетку рада нашег Завода, 1921. године, ови патенти односно захтеви су пријављивани и ми заправо, у том историјском смислу, пуно тога о њима и не знамо. Не знамо много о већини људи који су те захтеве подносили, али претпостављамо да су то били обични, свакодневни људи са склоностима ка хобијима. Они су заправо били, како бисмо то данас рекли, хобисти, рекао је Шепец за Спутњик.
Краљевина Србија је била међу првих једанаест земаља потписница Париске конвенције о заштити индустријске својине 1883, иако је само пет година раније стекла своју независност.
Реклама за казане за печење ракије казанџије и иноватора Милана Јовановића из Новог Сада.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Миланова пецара
Милан Т. Јовановић није заправо патентирао казан, већ своје специфично техничко решење које је олакшало део процеса печења ракије. Он је, како објашњава други аутор изложбе Душан Петровић, био трећа генерација породице Јовановић која се годинама бавила, између осталог, и израдом пецара. Његов деда је био оснивач прве новосадске творнице патентованих ракијских казана која је од средине 18. века па све до двадесетих година 20. века била оперативна.
Говоримо о казану за ракију који јесте раније патентиран, али иновација коју је увео Милан Јовановић састојала се у полузи која је омогућила лакше пражњење самог казана. Ово је први пренесени патент из Угарске у наш тада новоформирани Завод, односно Управу за интелектуалну својину. Он је забележен у угарском патентном заводу 1909. године, а код нас је уведен 1921. године, рекао је Петровић за Спутњик.
Милан Јовановић дао је и оглас којим ,,поштованој публици" ставља до знања да има ,,најновије и најпрактичније ракијске казане" који су његов проналазак. На крају огласа учтиво моли сваког пријатеља да му, где год види сличан казан без његовог имена, то и дојави.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Јовановић је 1890. године добио на 15 година право за израду ових казана, управо због своје иновације, а уредбом је било омогућено да једино он може да прави овакву врсту казана.
Самољуљајућа колевка
Саша Шепец објашњава да је у почетно време рада Завода услов за прихватање патената био то да ли се ради о нечем новом, односно да ли га је раније неко пријавио. Међутим, то је било могуће испратити само на локалном нивоу. Није било начина, као данас, да се проверава да ли је тако нешто можда већ направљено негде другде у свету. Пример тога је и колевка која је замишљена да сама љуља дете.
Самољуљајућа колевка је већ постојала и прављена је у 19. веку. Средином 19. века сте имали у Британији решења баш тог типа и исто су функционисала по принципу сатног механизма и клатна. Данас се препродају као антикварни предмети, будући да су често израђивани врло луксузно, објашњава Шепец.
Први аутентични проналазак одобрен код Управе за заштиту индустријске својине у Краљевини СХС била је „Сама себе љуљајућа колевка”, патентирана на име Адема Субашића, сајџије из Сарајева.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Чак и да је ово решење, које се у Заводу нашло под бројем 7, направљено, питање је колика би му била цена, односно ко би то у тадашњој Србији могао да приушти и производи.
Слагање слова
Још један занимљив проналазак је модел двословног система штампарских слова Сергија Балтића из Сарајева, замишљен тако да аутор уместо коришћења појединачних слова користи слогове тако да сваки сугласник има пет варијанти са сваким самогласником. Балтић је, верујући у потенцијал који његов изум има, поносно нагласио да је увео револуционарни изум у технологију штампања која се није појавио „од Гутенберга“.
Он је истицао привредно-културни значај свог изума, јер је сматрао да ће се овим открићем продуктивност повећати за 80 одсто.
Колико ми знамо, оваква справа није нигде раније постојала, али треба истаћи да ово није преса, већ систем штампарских слова. Ово није ушло у употребу, али је заиста интересантно као идеја и чини ми се да је ово једна од оних идеја за које нисте баш сасвим сигурни да ли је то промашај, или заправо добро решење.
Сергије Балтић је веровао да ће његов двословни систем штампарских слова променити историју штампарства.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Даљинар Мике Аласа
У засебном делу изложбеног простора приказани су различити експонати, односно патентирани изуми из фонда музеја. Један од њих је и артиљеријски даљинар Михаила Петровића Аласа – оптички систем који одређује удаљеност од одређене тачке.
Даљинар земаљске артиљерије Петровић је конструисао за потребе Војно-техничког завода у Крагујевцу, заједно са капетаном и касније генералом Милорадом Терзићем. Уређај су патентирали у Француској 1910. године.
Овај изум јесте коришћен, а патент је откупила и руска војска. Када неко откупи патент то није гаранција да ће бити и коришћен, али може се са сигурношћу претпоставити. Помиње се чак и да га је српска војска користила.
Даљинар је оптички уређај који одређује удаљеност од одређене тачке, а користила га је и српска војска.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пронашао топлу воду
Владимир Станојевић био је лекар, бригадни санитетски генерал и историчар медицине. Оснивач је Секције за историју медицине, као и Музеја српске медицине. Након студија медицине у Санкт Петербургу отишао је да се бори у Балканским ратовима и Првом светском рату. Тада је имао прилику да се увери колики је значај снабдевања трупа топлом водом. Прошао је сва звања санитетског официра, од трупног лекара до управника болница.
За време Првог светског рата осмислио је једноставан апарат за грејање воде по узору на руски самовар. Изум је реализовао средином двадесетих година, а патент је заштитио код Управе за заштиту индустријске својине Краљевине СХС 1927. године.
„Апарат за грејање воде“ био је предвиђен за коришћење у војним јединицама на терену, како за прокувавање воде за пиће, тако и за покретно купатило.
Главни адут овог изума био је тај што је ,,Апарат за грејање воде" био преносив, па је био погодан за коришћење на фронту, али и коришћење у мирнодопским временима.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Хвала хобистима
У данашњем свету претрпаном техником и техничким проналасцима много је теже бити изумитељ, нарочито када се на готово дневном нивоу производи само испоручују. То, каже Саша Шепец, може деловати обесхрабрујуће младим изумитељима, нарочито хобистима. Ипак, хобиста увек има и, како каже наш саговорник, „они не изумиру“. Према најновијим статистикама, и данас највећи део пријављених патената потиче од ентузијастичних појединаца. Та чињеница показује да још има људи који размишљају и који су склони изумима. Док год тога има, закључује он, добро је.
Погледајте и:
