https://sputnikportal.rs/20241229/naucnici-testirali-najsmrtonosnije-oruzje-na-svetu--zvizdaljku-smrti-1179848865.html
Научници тестирали најсмртоносније оружје на свету – „звиждаљку смрти“
Научници тестирали најсмртоносније оружје на свету – „звиждаљку смрти“
Sputnik Србија
Годинама су стручњаци расправљали о сврси необичног артефакта - „звиждаљку смрти“. Веровало се да су је стари Индијанци користили као обичну амајлију. Али... 29.12.2024, Sputnik Србија
2024-12-29T21:15+0100
2024-12-29T21:15+0100
2024-12-29T21:15+0100
свет
свет
друштво
историја
археологија
астеци
артефакти
оружје
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0b/19/1179848550_0:95:3072:1823_1920x0_80_0_0_98d37a8e0312e20ea6a398d31b99bf01.jpg
Група археолога вршила је 1999. године ископавања недалеко од Мексика. Ту је некада постојао моћан астечки град Тлателолко. Под рушевинама једног од светилишта, имали су срећу да открију готово нетакнуте остатке једног младића.Било је очигледно да је био жртвован: глава му је била одрубљена, а на ребрима су постојали трагови од ударца оштрим предметом. Чак је и предмет који је убиство извршено – ритуална камена секира – лежала је недалеко.Међутим, пажњу експедиције привукао је други детаљ: мала керамичка звиждаљка коју је покојник држао у руци. Направљена од глине, по облику је била слична људској лобањи.Ужасна тајна једноставне звиждуљке откривена је тек деценију и по касније. Према причи која кружи међу научницима, један ентузијаста је коначно одлучио да ипак дуне у њу.Од тада је артефакт добио назив „звиждаљка смрти“.Наредних година ископано је доста сличних занимљивих ствари. Налазили су их, по правилу, у гробницама и светилиштима, који датирају из периода астечке цивилизације 1250-1521. године.Ипак, није било оних који су желели да понове експеримент. Тек недавно се група стручњака из Швајцарске одлучила на очајнички корак.Научници са универзитета у Цириху одлучили су да сазнају како људски мозак реагује на звуке које производе овакви предмети.У том циљу направљено је неколико прецизних копија. Током процеса израде испоставило се да артефакти, заправо, прате анатомску структуру гркљана.Након преслушавања, испитаници су били замољени да опишу како су се осећали током преслушавања.Такође се напомиње да су уређаји за праћење мождане активности у том тренутку показивали сличне карактеристике.Када се зачуо срцепарајући звиждук, учесници експеримента су осетили појачан утицај на слушне регионе. И мождана кора у овим зонама је, у тренутку, дошла у стање високе приправности. Другим речима, тело је доживљавало сабласне звукове као застрашујуће.Питање је због чега су биле потребне такве психоделичне играчке?Међутим, швајцарски стручњаци су брзо оповргли ову хипотезу. Резултати енцефалограма показују да звуци имају исти утицај на све – како на непријатеље, тако и на „своје“.Стручњаци су се за помоћ обратили археологу који је био специјализован за историју музичких инструмената Мезоамерике. Он је за разлику од колега из Цириха, тестирао оригиналне „звиждаљке смрти“.Открио је занимљив детаљ: у поређењу са репликама, оригинали имају доста мекши звук, „сличан звуку ветра“.Притом, огромна већина артефаката нађена је управо близу астечких светилишта, и то не било каквих, већ посвећених Екатлу, који је персонификовао ветар.Према једној од легенди, једном је овај моћни владар послао страшни ураган на људе. Дрвеће је ишчупано из корена, сунце је нестало са неба, а 500 година се над земљом чуо несносан звиждук. Можда су те исте застрашујуће играчке направљене у знак сећања на ову легенду?Поред тога, Екатл је био владар Запада. А у умовима древних људи, ова страна света је увек била повезана са загробним животом. Упоређујући чињенице, швајцарски научници су дошли до закључка да су звиждаљке могле да се користе током ритуалног убиства – да се отерају зли духови и одврати пажња жртви.Затим би осуђеник био положен на олтар. Свештеник би подигао нож да исече срце. Последње што би онај онај који одлази у таму Екатал чуо био би звук, који подсећа на ветар.Ова претпоставка није без основа, али да ли је баш све тако и било, још треба утврдити.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20220424/ko-je-misteriozan-drevni-narod-iz-dzungle-koji-su-nasledili-maje-i-asteci-1136727601.html
https://sputnikportal.rs/20240113/zagonetni-kladenac-kakvu-su-tajnu-svetu-ostavile-maje-1164909561.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
свет, друштво, историја, археологија, астеци, артефакти, оружје
свет, друштво, историја, археологија, астеци, артефакти, оружје
Научници тестирали најсмртоносније оружје на свету – „звиждаљку смрти“
Годинама су стручњаци расправљали о сврси необичног артефакта - „звиждаљку смрти“. Веровало се да су је стари Индијанци користили као обичну амајлију. Али ризичан експеримент је помогао да се сазна истина. Све се показало много горим од претпостављеног.
Група археолога вршила је 1999. године ископавања недалеко од Мексика. Ту је некада постојао моћан астечки град Тлателолко. Под рушевинама једног од светилишта, имали су срећу да открију готово нетакнуте остатке једног младића.
Било је очигледно да је био жртвован: глава му је била одрубљена, а на ребрима су постојали трагови од ударца оштрим предметом. Чак је и предмет који је убиство извршено – ритуална камена секира – лежала је недалеко.
Међутим, пажњу експедиције привукао је други детаљ: мала керамичка звиждаљка коју је покојник држао у руци. Направљена од глине, по облику је била слична људској лобањи.
Најпре су сматрали да је једна од погребних амајлија, које су древни Индијанци стављали поред покојника или, пак, украс, од кога преминули није желео да се растане чак ни после смрти.
Ужасна тајна једноставне звиждуљке откривена је тек деценију и по касније. Према причи која кружи међу научницима, један ентузијаста је коначно одлучио да ипак дуне у њу.
Звук је био страшан и неподношљив, „као да се разлегао срцепарајући крик човека који покушава да остане у животу“.
Од тада је артефакт добио назив „звиждаљка смрти“.
Наредних година ископано је доста сличних занимљивих ствари. Налазили су их, по правилу, у гробницама и светилиштима, који датирају из периода астечке цивилизације 1250-1521. године.
Ипак, није било оних који су желели да понове експеримент. Тек недавно се група стручњака из Швајцарске одлучила на очајнички корак.
Научници са универзитета у Цириху одлучили су да сазнају како људски мозак реагује на звуке које производе овакви предмети.
У том циљу направљено је неколико прецизних копија. Током процеса израде испоставило се да артефакти, заправо, прате анатомску структуру гркљана.
Затим је позвана десетина добровољаца. Предложили су им да послушају аудио-снимке са страшном астечком циком. Истовремено, никоме није речено какви их предмети производе. Поред тога, добровољци нису имали представу о специфичној историји и називу музичког инструмента.
Након преслушавања, испитаници су били замољени да опишу како су се осећали током преслушавања.
Већина је била једногласна да су имали осећај нечег „необичног, застрашујућег и непријатног“.
Такође се напомиње да су уређаји за праћење мождане активности у том тренутку показивали сличне карактеристике.
Када се зачуо срцепарајући звиждук, учесници експеримента су осетили појачан утицај на слушне регионе. И мождана кора у овим зонама је, у тренутку, дошла у стање високе приправности. Другим речима, тело је доживљавало сабласне звукове као застрашујуће.
Питање је због чега су биле потребне такве психоделичне играчке?
Према ранијој верзији, служиле су за застрашивање. Према неким научницима, стотине па чак и хиљаде астечких ратника могли би одједном да зазвижде у такве звиждаљке: то би довело до дезоријентисаности непријатеља и бежања са бојног поља.
Међутим, швајцарски стручњаци су брзо оповргли ову хипотезу. Резултати енцефалограма показују да звуци имају исти утицај на све – како на непријатеље, тако и на „своје“.
Стручњаци су се за помоћ обратили археологу који је био специјализован за историју музичких инструмената Мезоамерике. Он је за разлику од колега из Цириха, тестирао оригиналне „звиждаљке смрти“.
Открио је занимљив детаљ: у поређењу са репликама, оригинали имају доста мекши звук, „сличан звуку ветра“.
Притом, огромна већина артефаката нађена је управо близу астечких светилишта, и то не било каквих, већ посвећених Екатлу, који је персонификовао ветар.
Према једној од легенди, једном је овај моћни владар послао страшни ураган на људе. Дрвеће је ишчупано из корена, сунце је нестало са неба, а 500 година се над земљом чуо несносан звиждук.
Можда су те исте застрашујуће играчке направљене у знак сећања на ову легенду?
Поред тога, Екатл је био владар Запада. А у умовима древних људи, ова страна света је увек била повезана са загробним животом. Упоређујући чињенице, швајцарски научници су дошли до закључка да су звиждаљке могле да се користе током ритуалног убиства – да се отерају зли духови и одврати пажња жртви.
Затим би осуђеник био положен на олтар. Свештеник би подигао нож да исече срце. Последње што би онај онај који одлази у таму Екатал чуо био би звук, који подсећа на ветар.
Ова претпоставка није без основа, али да ли је баш све тако и било, још треба утврдити.
