Ово нисте знали: Како се славила Нова година од старог Вавилона до вечерас
© Sputnik / Владимир Астапкович
/ Пратите нас
Новогодишње поруке датирају још из времена старог Вавилона, када су људи обећавали боговима да ће у наредној години вратити дугове свим својим дужницима, као и позајмљене алатке и орнаменте. Празник који личи на Божић славио се и пре Христа, само под другачијим именом и другим поводом.
Етнолог Весна Марјановић враћа нас кроз векове, па и миленијуме, како бисмо дошли до корена обичаја које данас узимамо „здраво за готово“. Да ли су многи обичаји које сада везујемо за цркву и православље заправо пагански и да ли се Нова година код Срба одувек славила?
Људи су, некада давно, били животно везани за природу и од ње су зависили. Настојали су да одређеним магијским радњама допринесу рађању и поновној обнови усева, животиња и сунца, односно бога, од којег је зависило све остало. Неки од ритуала управо су везивани за испраћај старе и дочек нове године.
Можемо пратити обележавање Нове године од оних најстаријих дана, односно предхришћанског периода, а постоје индикације да се прво дочекивање Нове године одржавало у Месопотамији, рекла је Марјановићева за Спутњик.
Сматра се да се Нова година дочекивала и 4000 година пре Христа, у древном Вавилону
CC0 / Wikipedia /
Сматра се да су Вавилонци правили дочеке пре четири хиљаде година, а да су Римљани, што је и доказано кроз архивску грађу и литературу, такође славили Нову годину, каже наша саговорница. Ипак, њихова година и календар били су мало другачији, а месец јануар утврђен је тек са доласком јулијанског календара.
Према веровању, бог Јанус гледао је једним лицем у прошлост, односно у стару годину, док је другим лицем био загледан у будућност и долазак нове. По њему је први месец у години и добио име.
У римском свету и касније све до 14. века, почетак године се славио првог марта. Те мартовске иде, када су нови конзули започињали своју дужност, доста дуго су се светковале у западном свету. Чак се и до сада одржала нека врста исечака из прошлсти, попут повезивања мартенице у Далмацији, слављење Марцишора код Румуна и сличних обичаја код Бугара.
Сви ови до данас одржани обичаји везани су за две боје – црвену и белу. Супротно распрострањеном мишљењу, оне немају никакве везе са Кокаколиним Деда Мразом и оне датирају и доминирају од најранијих времена. Црвена као боја крви и живота, пулсирајућа боја и бела као оличје чистоте, невиности и Божанског света.
Порекло Деда Мраза има корене у легендама германских и словенских народа, које су се касније, појавом хришћанска, спојиле са ликом Светог Николе.
© Sputnik / Евгения Новоженина
/ Обичаји у Срба
Код Срба је божићна традиција била заступљенија од новогодишње. Наши стари нису чекали Нову годину, која се појавила и примила тек касније кроз процесе акултурације. Она је постала помодарство 19. века у урбаним срединама, пре свега већим градовима, док је на селу био доминантан Божић.
Ако говоримо о Београду који се окретао средњеевропској, односно европској култури, тадашњи грађански слој је тек у време кнеза Михаила, почео да практикује дочек Нове године, а она се мање-више усталила у периоду између два рата.
Нова година је код Срба дошла као помодарство 19. века, у време Кнеза Михаила.
© Sputnik / Јевгениј Одиноков
/ Томе, објашњава Марјановићева, сведоче сачуване позивнице за дочеке, томболу, за маскембале и балове који су организовани. До Првог светског рата постоје подаци да је превасходно католичко становништво приређивало окупљања до поноћи по виђенијим хотелским салама, а након поноћи би се разилазили.
Пре Христа славило се рођење природе
Уместо Христовог рођења, у стара времена славило се рођење природе. Пре него што је почело рачунање нове ере у историји човечанства, сам однос човека и природе био је битно другачији. Тадашњи човек зависио је од природе и природи се молио, а људи су покушавали да је магијско-религијским радњама помогну и умилостиве.
Многи пагански обичаји који су се одржали данас представљају симболично понашање које се одрађује без неког већег значења, истовремено верујући да су изворно хришћански, објашњава др Марјановић. Они су се управо и одржали јер је црква пронашла компромисан начин да их вешто сједини са догмом, мењајући им изворно значење како би се уклопили са учењем цркве.
У зимско време, онда када је дан најкраћи, веровало се да је завладало потпуно мртвило и да треба „пробудити“ сунце. Слама има своју симболику, бадњак има своју симболику, страна света на коју бадњак падне када се сече има своју симболику... Постоји низ радњи које су чињене некада са разлогом, а данас се чине не знајући зашто. Неки то раде јер су чули предање, неки то сматрају породичном традицијом, али нико данас не мисли да ће оваквим чином помоћи природу.
За оне који живе северно од екватора, зимски солстициј, или краткодневица, обележава 24-часовни период са најмање сати дневног светла у години, због чега је популаран као најдужа ноћ или најкраћи - и често најмрачнији - дан.
© Sputnik / Iliya Pitalev
Слама се данас повезује са местом рођења Исуса Христа, док је у претхришћанском времену симболизовала остатак који се приносио зарад новог рода у новој години. Сам колач добио је данас хришћанску варијанту, док се некада представљао као дар ондашњем паганском богу. Ипак, најпознатији пагански ритуал очуван и практикован до данас јесте само паљење бадњака. Данас се бадњак свечано ложи у знак сећања на ватру коју су витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христ, како би огрејали Сина Божијег и Његову Мајку.
Бадњак је нешто што је претхришћанског порекла, а ватра која се палила представљала је топлину и грејања младог бога и сунца. Данас му је црква дала своје тумачење.
Бадњак је некада служислужио као метод којим би човек умилостивио бога како би долазеће лето било што плодоносније, боље и мирније. Он се тада ложио на огњишту, па касније у пећима и увек је неко од укућана био задужен за то да се не угаси током ноћи.
Ово што се пали сада у портама цркава новија је варијанта и она се интензивирала деведесетих година. У разговору са свештеницима ми је објашњено да је то нешто што се везује за домаће, односно кућно огњиште, те да није била пракса црвке. Међутим, то се не коси са црквеном догмом, па се сада пали у част рођења Исуса Христа.
Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христ разапет, при чему топлина ватре симболизује спасење за људски род које је, по хришћанском веровању, омогућено Христовим распећем.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Један од обичаја који се понегде још среће, а данас је потпуно сулуд каже Марјановићева, јесте вечерање на поду. Несвесни значења обичаја, људи који живе у солитерима поставе стољњак или крпу и седну на паркет да једу. Раније се веровало да су на Бадње вече духови предака били заједно са својим породицама, а посна храна која се тада припремала намењивала се душама покојника, које су обитавале у подовима, зидовима и праговима кућа.
Хоће ли се божићни обичаји одржати?
Било да је реч о Новој години или о Божићу, о савременим прилагођеним традицијама, или о паганским ритуалима помешаним са хришчанским учењем, ове традиције, тврди Марјановићева, зависе од економије и комерцијализације. Они су већ у многоме промењене на Западу, а полако се мењају и код нас. Како расту животни стандард и зарада, тако се, помало зачуђујуће, одржавају и одређене традиције.
Некада су се деца даривала воћем, јабукама, орасима, наранџама, а сада то већ много другачије изгледа. Нити је Нова година угрожена у глобалном смислу, нити је Божић. За Божић се продаје младо жито, продају се и божићни колачи у пекарама, продају се бадњаци и то није тако нов обичај. Још су се између два рата продавали бадњаци на пијацама. У сечу бадањака се ишло само у сеоским и приградским срединама. Набавка готовог печења, рибе за Бадње вече, све је то део савремене прославе.
Поред „очувања“ обичаја кроз конзумеризам, питање идентитета такође игра битну улогу у опстанку традиције. Данас је сачувано много различитих обичаја, а савремени човек, одавно одвојен од паганских ритуала, а све више одрођен и од хришћанског веровања, држи до својих особености и свог „ја“.
Оно што данас, бар у већини случајева, одржава традицију живом, није веровање да ће одређени ритуали допринети благостању, већ жеља да се појединац својим обичајима разликује од осталих, закључује етнолог Весна Марјановић.
Погледајте и:
21 Децембар 2024, 16:25
