Три деценије „владавине“ – генијални клинац чије је лудило постало гласник епохе
© Sputnik / Владимир Астапкович
/ Пратите нас
После освајања Златне палме у Кану пре 30 година за филм „Петпарачке приче“ (Pulp Fiction) а потом и Оскара за најбољи оригинални сценарио идуће године, тада млади и талентовани сценариста и режисер Квентин Тарантино постао је светски филмски феномен који данас важи за последњег холивудског великана режије.
Од тада до данас, Квентин Тарантино остао је једна од најзначајнијих појава филмске индустрије, сматра филмски критичар, публициста и директор издаваштва Филмског центра Србије Мирослав Стојановић.
Икона светског филма
Много тога променило се за ових 30 година на мапи светског филма, али Тарантино је остао исти у оном смислу да има огромну количину имагинације, талента, упорности и лудила да доврши сваки свој филм и постао је филмска икона, каже Стојановић за „Орбиту културе“.
„Иконички простор светског филма заиста припада њему и Тарантино је један од последњих уистину великих редитеља. Заиста је постао гласноговорник читавог једног филмског света и де факто најоригиналнија филмска појава. У прилог његовој неприкосновености говори много тога чак и оно што га чини спорним, типа политичка некоректност, омражене изјаве попут оне да је, цитирам, америчка публика глупа да би разумела његов филм 'Кил Бил'. Значи, читава једна естрадна оркестрација нечега што је непожељно такође га чини изнимним и ексцесним“, оцењује Стојановић.
„Петпарачке приче“ предодређене за бум
Тарантино је и пре „Петпарачких прича“ постао познат филмском аудиторијуму не само по дебитанстском филму „Улични пси“ (Reservoir Dogs) већ и као сценариста за „Праву љубав“ Тонија Скота и култног филма Оливера Стоуна „Рођене убице“, али и по многим филмским узлетима као продуцент и као глумац.
„Апсолутно је био појава предодређена да направи бум. Кад бих гледао да контекстуализујем Тарантина у некаквом склопу светског, па чак и америчког филма, он је, по мени, логични сукцесор француског новог таласа. Тарантино је један пасионирани филмски гледалац који исписује божанствене филмске редове, не само као критичар, јер де факто критичар није, него као неко ко је био опчињен филмом и провео безброј сати гледајући старе филмове. Дефинитивно ме подсећа на Годарову генерацију која је сасвим логично и крајње спонтано из сфере фасцинације филмом, почела да фасцинира филмом друге“.
И у том смислу „Петпарачке приче“ су његов преломни филм просто зато јер је негде раскинуо са стереотипним конвенцијама америчке филмске нарације и својом нелинеарношћу упутио на нека нова истраживања и открио један другачији облик монтаже који је по мало био замро у америчком наративном филму.
„Има јако много разлога да величамо тај филм али исто тако има много разлога да кажемо како је 'Кил Бил' јединица, можда и његово највеће режијско умеће“.
Фантаситичан низ филмова
Тарантинова последња фаза коју чине „Подлих осам“ (The Hateful Eight), „Било једном у Холивуду“ (Once Upon a Time in Hollywood) па чак и „Ђангова освета“ (Django Unchained) била је не толико прихваћена чак и од стране његових фанова, али и ти филмови „представљају фантастичан низ филмова који је потпуно невероватан“.
„Поготово 'Било једном у Холивуду' који је био потпуно субверзиван филм са невероватним очитавањем америчке контракултурне сцене касних шездесетих и седамдесетих година.“
Одличан сценариста и великан режије
Иако је добио два Оскара за оригинални сценарио, за „Петпарачке приче“ и „Ђанга“ Тарантино је, према Стојановићу, бољи редитељ него сценариста. Он је апсолутно фантастичан, генијалан сценариста али оно што га чини истински великим је управо начин на који та сценарија транспонује у филмску праксу и чини их естетичким делима.
„Редитељ у њему је тај прави нерв, та права моторика тог визуелног угођаја ког чине његови филмови. И управо је начин на који режира филмове и на који ради с глумцима и од њих добија максимум, иако апсолутно удара по свим канонима америчког филма што је заиста запањујуће с обзиром да је неко ко је језиво читав живот поштовао све каноне и конвенције америчког филмског наратива, оно је што га чини великим филмским редитељем“.
Тарантино као писац
Тарантинову књигу „Биоскопска промишљања“ недавно објављену у Србији Стојановић сматра апсолутним догађајем у сфери не само српског издаваштва. Та књига је, према његовим речима била потпуно дефицитарна роба“ и потпуно је незаобилазна не само за разумевање Тарантина већ је један мали омаж читавом једном филмском свету који, чини се, полако нестаје.
„На моју огромну жалост и овде је Тарантино у улози секунданта читавој америчкој сцени где врло острашћено и без пардона говори о својим филмским љубавима али подједнако и оним филмским ствараоцима које не подноси. Ова књига је негде комплементарни део садржаја Тарантиновог живота. Кад бисмо поставили питање шта је филмска постмодерна, а дефинитивно је Тарантино експонент једне врсте филмског постмодернизма, морали бисмо читати ову књигу и видети откуд толико референцијално поље, толико алузија и реферирања на чувене кадрове и реплике, оживљавања старих америчких митова и откуд, на крају крајева, толико демитологизације у његовим филмовима“.
Међутим, роман „Било једном у Холивуду“, објављен после истоименог филма Тарантинов је аутогол, сматра Стојановић и пита се чему служи то дело, поготово што је „Било једном у Холивуду“ сјајан филм и отуда није јасна потреба да има и „сублимацију сублимисаног“.
„Ту књигу сматрам потпуно неуспелом у сваком смислу. Не само што не прати филм дословце и што има другачије апострофе, већ ми се чини да тој књизи недостаје све оно чега има у филму, пре свега тих жестоких иронијских набоја. Сцена са Дикаприом и бацачем пламена је мала субверзивна револуција у америчком филму. Таквих ствари је књига лишена и апсолутно је сматран минорном“.
Напаљени клинац као гласник епохе
Још пре три деценије Тарантино је стекао мноштво следбеника широм света од Гаја Ричија у Великој Британији до Вонг Кар Ваја из Хонг Конга. Према Стојановићу, има оних следбеника који то признају, али и оних који тога нису ни свесни. Зато је јако пуно утицао на светски филм у ове три деценије и много га задужио.
„Постоји нешто што га чини неухватљивим и јединственим. Није довољно да само будете генијални редитељ да бисте били иконичка појава или некакав гласник епохе који битно одређује своје време. И ту имамо читав низ ствари од начина на који се носи са својом славом, јер је он и даље као неки напаљени клинац из америчке провинције, из Тенесија одакле је родом, који још увек воли да посећује кино, има неизмерну количину готово инфантилне страсти за филмове, задржао је некакав облик потпуне фасцинације минорним филмским жанровима, велики је фан хонгконшких карате филмова. И као и француски новоталасовци, много тога је открио је америчкој о светској публици “, закључио је Стојановић.
Погледајте и:
