У келији Светог Василија Острошког: Ту је трен као вечност - снажан бедем православља
© Sputnik / Радоје Пантовић
Пратите нас
Свети Василије Острошки је светац са посебним значајем за српски народ и представља можда најснажнији бедем православља у Херцеговини и Црној Гори, па и много шире. И снагом свога подвижнштва и моћима његових моштију и тиме што је такав какав је на месту где је, сматра писац Владимир Кецмановић.
Владимир Кецмановић недавно је објавио своју прву књигу поезије, поему „Огањ и келија“ посвећену Светом Василију Острошком. Још као студент, пре више од 30 година покушао је да напише роман о Светом Василију али није био у могућности да га заокружи јер је био премлад „и као човек и као писац“.
„Међутим, кад сам поново добио инспирацију да пишем о тој теми готово да ми се само од себе наметнуло да је поезија прави начин да се проговори о свецу и да проза, ма колико добра, има своја ограничења кад је та тема у питању“, каже Кецмановић за „Орбиту културе“.
Вера јача од овоземаљских идеологија
За време рата и безнађа први пут је осетио потребу да се књижевно позабави религијом и Светим Василијем, док је данашње време, иако нисмо директно у рату, што се света тиче „видљиво безнадежније“ од деведесетих.
Свети Василије Острошки је светац „у кога верују и они који не верују у Бога“ што је, према Кецмановићу, доказ да и они који не верују у Бога нису у томе потпуно искрени.
Писац Владимир Кецмановић
© Sputnik / Радоје Пантовић
„Да су искрени онда не би веровали ни у онога коме је Бог дао моћи које има. Напросто, пре би се рекло да су то слаби верници него неверујући. Јер кад се човек суочи са питањем бити или не бити, живота или смрти, очигледно је да је мало оних који остају тврдокорни у свом атеизму. Сигуран сам да су се чак и тврдокорни комунисти који су прогањали цркву присећали те вере коју су прогонили кад им се ближио последњи час зато што је та вера много јача од овоземаљских идеологија“.
„Огањ и келија“: Блискост Богу у време зулума
У поеми су опевани крвави догађаји од турских зулума, преко покоља за време НДХ до ратова деведесетих. Свети Василије је стигао на Острог због крвавих догађаја и турских зулума кад је попаљено пола Херцеговине и кад је спаљен манастир Завала у ком је као владика столовао, подсећа Кецмановић. Напросто, историја тог подручја је крвава.
„Свечев значај и назив 'Огањ и келија' симболизују, са једне стране паљевину која га је под Острог натерала, али и огањ небески који тај пламен на земљи гаси тако што кажњава оне који га на земљи пале. Значи, немогуће је говорити о Светом Василију и историји времена у ком је живео и времена у ком живе његове мошти а да се ти догађаји заобиђу. Онда прича не би имала свој смисао“.
Манастир Острог у Црној Гори
© Sputnik / Маријана Колаковић
Место на ком се налази Манастир Острог у коме се чувају мошти свеца део је „магије“ која постоји око Светог Василија. Није случајно да је Свети Василије одабрао да крај овоземаљског живота проведе управо ту, у тим стенама, где је осетио да је вероватно од свих места на земљи где је био – господу најближи, додаје Кецмановић.
„У поеми доживљавам келију Светог Василија као место у ком време не постоји и у којем се трен сједињује са вечношћу. У сваком случају, то место које је одабрао јесте оно место које је осетио као право. Мислим да свако место може бити место где се сједињује са вечношћу, али је очигледно да је светац осетио то место као њему најближе Богу“.
Откриће моштију Свете Ане – мајке Василија Острошког
На крају поеме, Кецмановић пева о Светој Ани, мајци Светог Василија инспирисан догађајем који су му у Мркоњићима, родном свечевом месту испричале монахиње о болесној жени која је у доба короне дошла из Београда у Херцеговину да затражи помоћ од свечевих моштију. Међутим, није могла да пређе „границу“ између Херцеговине и Црне Горе.
„Нисам на томе инсистирао али довољно је јасно у поеми да је то још једна историјска прича о невољама које овде никада не престају и о чињеници да између свечевог родног места и места његовог посвећења поново постоји граница“.
Манастир Завала
© Sputnik / Сенка Милош
Пошто није могла прећи границу, монаси и монахиње су јој рекли да једино што може да уради је да се помоли на месту где је пре скоро века подигнут споменик свечевој мајци, на основу указања извесног Симе кога су звали Трифком, који је после страдао у јами као жртва усташког злочина.
„Жена је то учинила, вратила се у Београд а следеће године се појавила здрава и дошла да се захвали светици. То је подстакло монахе да копају на том месту не би ли нашли светичине мошти. Након неколико узалудних покушаја где су нашли кости других смртника који су ту сахрањени и које су претворене у прах, нашли су те нетакнуте кости које су мирисале. То се десило пре неколико година, то је свеж догађај који ће свакако да доприноси култу свечеве мајке“.
Погледајте и:
24 Новембар 2024, 13:21
