https://sputnikportal.rs/20250202/toksik-nato-ulazak-u-novi-multipolarni-svet-nije-pitanje-politike-nego-etike-1182158246.html

„Токсик НАТО“: Улазак у нови, мултиполарни свет није питање политике него етике

„Токсик НАТО“: Улазак у нови, мултиполарни свет није питање политике него етике

Sputnik Србија

Улазимо у нови, мултиполартни свет, у којем је Кина у успону, а ту је и Русија. Сједињеним Америчким Државама се то не допада. За Европу, која је између свега... 02.02.2025, Sputnik Србија

2025-02-02T12:30+0100

2025-02-02T12:30+0100

2025-02-03T11:11+0100

друштво

србија

нато

руски дом

документарни филм

осиромашени уранијум

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/1f/1182159023_0:0:1920:1080_1920x0_80_0_0_2f8e3c9f7963a3f876ae2b7c5ec4a04f.jpg.webp

У Руском дому у Београду ове седмице је одржана дводневна научна конференција „Мирни и немирни атом“, на којој је приказан документарни филм Мориса Ендерса „Токсик НАТО“, који се бави штетним последицама НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, а пре свега коришћења муниције с осиромашеним уранијумом. Један од његових саговорника у филму је адвокат Срђан Алексић из Ниша, чија канцеларија заступа грађане Србије оболеле од малигних болести услед бомбардовања.Немачки редитељ у разговору за Спутњик објашњава шта га је подстакло да сними овај документарац, шта је његова порука и на какве је све препреке наишао у покушају да његово виђење догађаја допре до европских политичара и јавности.Говорећи о свом филму на конференцији, изјавили сте да претпостављате да 99 одсто Немаца није чуло за оружје с осиромашеним уранијумом. Како сте Ви чули за оно што се догађало овде и шта Вас је подстакло да направите документарни филм о томе?- Чуо сам то на руској телевизији, или на неком другом каналу, не сећам се, а онда је на немачкој телевизији била приказана серија коју чине репортаже о људима који се боре против неправде. Тада сам помислио да би било добро да представим рад адвоката Срђана Алексића. Отишао сам у Србију, истраживао мало, упознао Срђана. Разговарали смо о томе и био сам под снажним утиском од онога што се догодило овде. Написао сам синопсис и послао га немачкој телевизији. Уследиле су бројне дискусије о томе, али су након неког времена одлучили да ипак одустану од тог материјала. Онда сам на неко време заборавио на ту причу, али сам током боравка у Бугарској пре две године поново срео Срђана Алексића и обновила се идеја да снимим документарац. Схватио сам да једноставно морам то да урадим. Нашао сам у Берлину продуцента који је желео то да финансира, али је у међувремену понестало новца, тако да сам морао све то да урадим сам. Радио сам корак по корак и на крају успео да довршим филм.Шта је била Ваша идеја када сте снимали овај документарац, шта је оно што сте њиме желели да постигнете? Да ли је он намењен европској јавности, политичарима, ко треба да га погледа?- У суштини, намеравали смо да га прикажемо у Европском парламенту. Покушао сам да ступим у контакт с Мартином Сонеборном, немачким парламентарцем, који је у Европском парламенту. Разговарао сам с његовим сарадницима, али то није дало резултате. Онда сам покушао да га прикажем у немачком парламенту. Ступио сам у контакт с једном дамом, Сабином Дагделен из лево оријентисане странке у парламенту. Рекли су да морају да се боре унутар саме партије и на крају су одлучили да га не прикажу. Ипак, покушао сам. Успео сам да продам филм једној малој италијанској телевизијској кући „Вижн ТВ“. Не знам колико су имали прегледа, али мислим да их је било веома мало. Потребно је борити се да људи у западној Европи то виде, јер сви који погледају филм, апсолутно се слажу с тим да је коришћење осиромашеног уранијума била веома лоша ствар, да је то зло. Дакле, то је први корак. Људи разумеју да је то ратни злочин и онда почињу да постављају питања. И ово је први корак у процесу разумевања шта се заиста догађало.Шта је био Ваш најјачи утисак током рада на документарцу? Какав сте осећај имали док сте све то снимали?- Прво истраживање је било 2019. године и тада сам био под веома снажним утиском. На пример, упознао сам једног младића од око 28 година. Он ми је испричао да је његов најбољи пријатељ био џудиста у српској олимпијској репрезентацији и да је морао да одустане од такмичења јер је добио леукемију, вероватно од осиромашеног уранијума. То је заиста оставило снажан утисак на мене. Такође, деветоро младих људи који су отишли да чисте радио-станицу у Врању се разболело. До 2019. године осморо њих је умрло од рака. То је страшно! Дакле, то је онај део приче који се тиче конкретних случајева и који је утицао на мене много више него статистика. А онда, када смо одлучили да снимимо документарац, размишљао сам како да пронађем одговарајући филмски језик за то, а имали смо само дан и по за снимање. Морали смо да смислимо шта да урадимо за тако кратко време. Пошто смо стално путовали од Ниша до Врања, Лесковца, Урошевца и других места, одлучили смо да снимамо из аутомобила. Имали смо среће с временом, јер је било веома хладно и све је било под снегом, што је одговарало атмосфери филма, створило је посебну естетику. Желели смо да и на тај начин пренесемо поруку. Имали смо интервјуе, али они сами по себи нису довољни, није довољно да имаш само људе који причају, то може бити досадно, потребно је нешто више.Адвокат Срђан Алексић у Вашем филму каже да је напад НАТО-а на СР Југославију био хемијски и нуклеарни рат против Србије. Какво је Ваше мишљење о томе?- Он је у праву. Осиромашени уранијум је коришћен без икаквог разлога. Нападали су цивилне циљеве, а не војне, тако да сматрам да је Срђан у праву.У филму се спомињу и Ирак и Украјина. То су земље у којима је такође коришћена ова муниција. Шта мислите, који је начин да се то заустави?- То ће бити веома тешко. Мислим да пре свега треба утицати на јавно мњење. Пошто смо сада у сукобу с Русијом, води се економски рат који је веома скуп, ситуација у Немачкој постаје све нестабилнија у политичком смислу, јер људи то морају да плаћају. Социјална давања су смањена, не можемо да одржавамо индустрију, она је у стагнацији јер немамо јефтини руски гас. Дакле, све се распада. Мислим да ће људи схватити суштину на тежи начин, јер рат је прескуп. И као што сам раније рекао, процес разјашњавања како ствари заиста функционишу ће бити веома дуготрајан. Сада је то, како се каже, сукоб добра и зла у немачким медијима, али након неког времена мислим да ће се то променити, јер се сада све своди на геополитичке интересе и на опстанак. Ако би дејства НАТО-а била разоткривен, то би био корак ка схватању да треба да променимо мишљење о целој тој ствари. Сада улазимо у други свет, мултиполарни. И као у покеру – све је променљиво. Мењају се савезници, мењају се играчи. Ипак, то би пре свега требало да буде етичко, а не политичко питање. Мислим да је то нешто о чему треба да разговарамо у Европи, јер ми имамо хуманистичку традицију, филозофе попут Имануела Канта, Волтера. А ми смо на то заборавили. Треба да се вратимо својим коренима.Какви су Вам даљи планови у вези с овим филмом? Имате ли и неке друге сличне пројекте који се баве овом или неким блиским темама?- Овај документарац траје 26 минута, није дуг. И може да се посматра као увод у потенцијално већи документарни филм, од 52 или 57 минута, али да бих то финансирао, потребни су ми они који желе да уложе новац у то, не могу то да урадим сам. Неопходно је путовати, набавити камеру, сниматеља, асистента сниматеља. Мора да се уради монтажа, неопходно је урадити титлове, микс звука, музику. На пример, музику за овај филм смо добили бесплатно, што нам је било од велике помоћи, али обично је за то неопходно платити. Дакле, реч је о новцу и потребан је инвеститор.

https://sputnikportal.rs/20250130/-mirni-i-nemirni-atom-u-beogradu-se-razgovara-o-vaznoj-temi-za-citavo-covecanstvo--1182130669.html

србија

2025

Вести

sr_RS

србија, нато, руски дом, документарни филм, осиромашени уранијум