00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
19:09
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
17:00
60 мин
НОВИ СПУТЊИК ПОРЕДАК
20:00
60 мин
НОВИ СПУТЊИК ПОРЕДАК
17:00
60 мин
live
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
Назире ли се крај руско-америчком сукобу
20:00
60 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери
 - Sputnik Србија, 1920, 12.12.2022
МОЈА ПРИЧА
Доносимо вам животне приче, репортаже и необичне судбине људи који друштво чине бољим.

Санда Рашковић Ивић о најтежој животној бици: Победа бола није издаја - сви наши су вечно ту /видео/

© Велимир МиловановићСанда Рашковић Ивић
Санда Рашковић Ивић - Sputnik Србија, 1920, 22.02.2025
Пратите нас
Научила сам да живот треба сагледавати у његовој целовитости. Треба да будемо захвални. Замислите да их није било.Да није било тих тренутака. Лепоте коју смо заједно сведочили. Колико би све било пусто и празно. Не треба бежати ни од места на којима смо заједно били, враћање је слављење живота и оних који нису ту. Моје драге свуда са собом носим.
Ово за Спутњик каже др Санда Рашковић Ивић, психијатар, аутор књиге „Живот иде даље“ – Како пронаћи смисао и када га нема, у издању куће "Вукотић медиа":

„Не знам шта сада гледа мој син, мој муж или моја мама, али гледам у њихово име. И радујем се, у име оног што смо проживели заједно и што ћу можда убудуће видети са мојом ћерком или унуцима, пријатељима. Радујем се и у њихово име“.

Њена књига је својеврсни водич кроз бол, упутство за живот после трагедије у којој, као лекар са теоријског аспекта разматра процес суочавања са губицима, али их као супруга, мајка и ћерка поткрепљује и личним искуством.
Након одласка супруга, сина и мајке, у само 16 месеци, написала је књигу у којој са пуно искрености и храбрости дели свој пут. Са читаоцима је поделила интиму, али и једноставне и разумљиве, а истовремено прецизне лекарске анализе стања туге која су сваком човеку неминовност.
„Бол је део живота и као таквог треба да га и прихватимо. Не јавља се само код страшних губитака као што је смрт, може се јавити и код других, као што је губитак дома, завичаја, као што је избеглиштво, губитак посла. Гледала сам да у књизи захватим што више тема које се тичу губитака и што више тема које говоре о томе како да се изборимо са болом, како да пустимо раду туге да на прави начин одради своје. Да из тога изађемо колико год је могуће цели“.

Превазилажење бола није издаја

Није узела само себе као „материјал“ о коме је писала, ту су и случајеви из њене ординације. Али мислила је да би, како каже, било поштено да опише како се изборила, колико јој је било тешко, колико се мучила и како је успела да из свега тога изађе, које су јој мисли послужиле као механизам исцељења.
„Када кажем да сам изашла, не мислим да сам било кога од мојих милих и драгих којих више нема заборавила. Превазилажење не значи издају и то је једна од порука моје књиге - превазићи бол не значи издати оне које смо волели, него управо обрнуто, ослањање на љубав коју смо имали и проношење те љубави даље“.

Фазе туговања

У књизи „Живот иде даље“, Рашковић Ивић појаснила је тзв. фазе туговања, прва је неверица, када добијамо вест и не можемо да верујемо шта се догодило. Неверица нам заправо служи као лукобран како би се припремили за даље фазе. Следећа је фаза беса када смо љути на онога ко је преминуо, оставио нас, на лекаре, на саме себе, јер нисмо препознали симптоме и урадили више. То је врло непријатна и јако тешка фаза.
„Покушавамо да нађемо кривца да бисмо олакшали себи, па макар кривац били и ми сами. Али то значи да напредујемо кроз процес туговања. Може да дође и до заглављивања, ако бес постане сам себи сврха, ако почнемо да станујемо у бесу. Следећа је фаза туговања, када се повлачимо у себе, много плачемо, када смо безвољни, кидамо социјалне контакте, нико нам не треба. И ту може да дође до заглављивања, многи рачунају да излажење из туге на неки начин значи издају и заборав оних које смо изгубили. Ако у фази туге имамо јако осећање губитка самопоштовања, то је знак озбиљног потонућа у депресију, знак да треба потражити стручну помоћ“.

И стручњаку треба стручна помоћ

Признање да јој се управо то десило после губитка мужа и недуго затим, сина. У оба случаја је отишла код психолога, да је преслиша неко кога њене мисли и сумње неће оптеретити. Важно је, истиче, разговарати са пријатељима, али када сте су у оваквој ситуацији, боље је извући се уз стручну помоћ.
Следећа фаза је почетак преговара са Богом чак и свађа с њим, зашто није помогао:
„Када је умрла моја мајка која је била трећа смрт у низу у кратком периоду, молила сам Бога да са тим стане и ако треба некога још да узме, да то будем ја“.

Јован је и сада ту

Последња фаза је суочавање са реалности и губитком који не значи заборав, већ потпуну промену, ресетовање начина нашег живота:
„Схватила сам да је губитак мог сина Јована ужасна реалност и да тај свет гласа и додира, загрљаја, разговора, свет реалности, треба да заменим светом сећања и осећања. Да је он ту, са мном и да га носим свуда у срцу, и да кад некога загрлим, загрлим и њега, Јована, а и он кроз мене грли све драге који су ту око мене“.
Наша саговорница истиче да фазе нису методске јединице, завршили сте фазу беса, па сте ушли у фазу туге, а друге фазе су остале иза вас и никад се неће вратити. Може се кроз живот десити ситуација где се мало заљуљамо, па нас врати назад, на почетну тачку.

Ритуали и мамин капут

Ауторка овог важног приручника који је и књижевно дело, ризница кратких прича, искуствено говори и о такозваном магијском превазилажењу бола, о нашим обичајима којима вољене пратимо на „онај свет“.
Део магијског мишљења је и ношење и поклањање гардеробе оних који више нису са нама. Пише како је прекројила мамину одећу и носи је с љубављу.
„И овај капут у коме сам дошла је мамин. Магијско мишљење каже, ствари које су једном биле у контакту, увек остају у контакту. Ако је био наш, супруг, отац, мајка, брат, наше дете, увек ћемо остати у контакту и његове ствари ће бити део њега, и увек у контакту. Магијско мишљење је врло присутно у свим религијама, а православље га јако уважава. Ти ритуали помажу. У првих 40 дана човека треба оставити да истугује своју тугу, да пролази полако кроз све те фазе. Окупите људе у кући, после цркве или гробља, говорите о њему. Он је ту са вама, то је јако важно“.
Књига Санде Рашковић Ивић пружа, не само утеху читаоцу, она отвара поглед на живот из нове праспективе, мотивише и подсећа на богатство и захвалности и за садашњи тренутак, захвалност коју често заборављамо.
Упитана да ли је овим храбрим делом извојевала још једну „победу“ у својој борби, мало дубље закорачила у светло, каже:
„То је заправо победа над смрћу и вера да, колико год је страшно изгубити неког кога волимо, да ћемо се поновно срести“.
Погледајте и:
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала