Права епопеја: Са Ждановом ослободио Београд па преживео тортуру од ослободилаца - сад је преокрет!
© Sputnik / Olga LanderГенерал Владимир Жданов

© Sputnik / Olga Lander
Пратите нас
Баш овим путем којим сада идемо ишао је мој отац ка Београду, да га ослободи од фашиста. Раме уз раме са генералом Владимиром Ивановичем Ждановом је ослобађао улицу по улицу, кућу по кућу. Совјетска армија одликовала га је орденом Великог отаџбинског рата I реда. После му је нанета велика неправда, коју сам морала да исправим, да га не заборавимо.
Ово за Спутњик, док идемо улицом Јагоша Жарића, последњег команданта Прве пролетерске бригаде под чијим је вођством 1944. ослобођен Београд, прича његова ћерка Александра:
„Тата се, током Информбироа изјаснио за Русе, мада је рекао да би једнако дао живот и за Тита и за Стаљина. Ухапшен је, осуђен на 14 година робије на Голом отоку“.
Породица Жарић дала је 42 учесника НОБ-а, њих двадесеторо у рату је страдало, а двадесет двоје је преживело. Седморо Жарића после рата завршила су на Голом отоку.
„Шесторо се са тог страшног места вратило. Нажалост, најстарији стриц је тамо страдао. Ни данас не знамо где му је гроб. Тата је изашао из затвора после седам и по година пакла. И у тој борби је преживео“.
И Жарићева ћерка Александра живот је посветила борби. Борби за истини о свом оцу. Заборављен је. Носилац партизанске споменице са редним бројем 45. Човек који је водио операције заједно са генералом Владимиром Ждановом.
Изборила се. Данас, две деценије након Жарићеве смрти, једна улица у главном граду Србије носи његово име, право она којом је са партизанима пролазио пробијајући се ка Београду.
„Изабран је за команданта због својих дотадашњих заслуга, показане храбрости и војног умећа у претходним борбама. Чак и обруч на Сутјесци је он пробио, иако је Коча Поповић био командант Прве пролетерске бригаде, али Јагош је тај који је предложио да се иде преко Балиновца, тако су успели и да пробију Сремски фронт“.
Стратегија која је пробила Сремски фронт
На Сремском фронту борбе су трајале данима, много људи је изгинуло. Немци су имали неколико прстенова ровова из којих су косили борце, а пред њима минско поље. Решења није било. Позвали су Жарића.
„Тражио је да му се потврди да ли је стање на мапи релевантно стању на терену. Онда је издао наређење да се преко ноћи скупи из свих околних села крупна стока. Зором су потерали ту стоку кроз минско поље, тако су га деактивирали. За њом су ишли борци, тако су успели да дођу до ровова, тако је и пробијен Сремски фронт. То је сад стратегија која се учи у многим војним академијама“, прича нам његова поносна ћерка.
© Фото : Спутњику уступила Александра ЖарићЈагош Жарић са друговима из штаба Прве пролетерске бригаде

Јагош Жарић са друговима из штаба Прве пролетерске бригаде
© Фото : Спутњику уступила Александра Жарић
Под вођством домишљатог Жарића заробљена је и чувена, злогласна дивизија „Принц Еуген“. О његовој храбрости и умећу после рата мало се говорило. Никада није иступао јавно, био је обележен. Комунистичка власт је сматрала да се у време Информбироа ставио на страну Стаљина, ухапшен је дан пред своје венчање и одведен у логор.
„Изузетно је био близак са Титом и после рата, имао је толико поверења у њега, послао га је у Охрид са целом дивизијом, са 300 хиљада људи комплетно наоружаних до зуба, јер су се плашили да нам Американци из Грчке не упадну у државу. Тада се десио Информбиро, тата је изјавио да не треба паничити, да нама Руси неће ништа. Пошто се очекивала конференција у Букурешту, да ће се у тамо све решити“.
Херој везан бодљикавом жицом
У оптужници је писало и да је Јагош Жарић у Охриду сарађивао са Албанцима, да је и са њима радио против своје земље. Његова ћерка сматра да управо ова оптужба најбоље описује какав је био њен отац:
Тамо је било пуно гладног народа, жена, деце, и онда је он одлучио да им пошаље помоћ, као хуманитарну помоћ. Ето, то је његов вид сарадње са Албанијом. А они су, наравно, то представили као да је сарађивао са њима у војном смислу, против своје земље и да је планирао да направи Велику Албанију“.
Послат је на најстрашније место Голог отока, логор у логору, у велику Петрову рупу ограђену жицом. Бодљикавом живом везали су ми и руке.
„А онда ноге провуку кроз руке и направе од тебе лопту, па га сви шутирају као лопту, по оном камењу оштром, оним шиљцима. Био је човек до последњег даха, тако да никада није хтео да удари неког од сабораца. Зато је трпео највеће тортуре. Ако ниси хтео да послушаш, да малтретираш друге затворенике, онда и тебе припоје њима, па ови који хоће, све вас заједно малтретирају“.
© Фото : Књига „Голи оток – историја“ аутора Мартина ПревшићаФотографија из књиге „Голи оток – историја“ Мартина Превшића

Фотографија из књиге „Голи оток – историја“ Мартина Превшића
© Фото : Књига „Голи оток – историја“ аутора Мартина Превшића
Са саборцима и у Алеји заслужних грађана
Дуг је пут прешла Александра Жарић док њен отац није рехабилитован, проглашен невиним, деценијама после голготе коју је прошао. Поред улице у Београду, изборила се и да његови посмртни остаци буду сахрањени уз његове саборце, у Алеји заслужних грађана.
Тражила је да му се врати чин пуковника, са којим је из рата изашао, али и бројно ордење које је у рату заслужио. Пре одласка у затвор, сво ордење му је одузето, па и орден Великог отаџбинског рата I реда, знамење за саборца генерала Жданова и других Совјета који су Србији донели слободу.
„Заједно су гледали мапе, доносили одлуке, куда, шта и како. Тако су се препознали, своје те војничке, професионалне и људске особине. И јако су се зближили. После рата је тата послат у Москву и тамо је завршио Војну академију Фрунзе. И тамо су се дружили. Виђали се, заједно ишли по Москви, обилазили те споменике, били заједно на скуповима који су се тада организовали“.
Када је долазио у Србију, генерал Жданов је тражио да први човек кога угледа када слети у Београд буде управо Јагош Жарић:
„Наша тадашња власт је дошла по тату, отишли су да га чекају. Онда је стигла вест да се авион у коме је био генерал Жданов срушио на Авали, до тог сусрета није дошло“.
© Фото : Спутњику уступила Александра ЖарићНегде у Славонији - успомена са Сремског фронта

Негде у Славонији - успомена са Сремског фронта
© Фото : Спутњику уступила Александра Жарић
Поносна на Русе
Александра Жарић и овај 9. мај дочекује поносна на своје порекло, на свог оца који је од фашиста, највећег зла у историји, ослобађао Југославију и Србију.
Чека да јој држава врати татино ордење, сигурна да ће и од Руске Федерације добити реплику ордена свој храброг оца који је ратовао заједно са Совјетима.
„Поносна сам на Русе, јер заиста поклањају изузетну пажњу тој традицији и показују изузетно велико поштовање према тој борби, том рату, тим борцима. Волела бих да присуствујем Паради победе у Москви, тој прослави. То би био најлепши печат борби за истину о мом оцу“.
© Фото : Спутњику уступила Александра ЖарићЈагош Жарић, последњи командант Прве пролетерске бригаде

Јагош Жарић, последњи командант Прве пролетерске бригаде
© Фото : Спутњику уступила Александра Жарић
Погледајте и: