https://sputnikportal.rs/20250613/postoji-li-centar-svemira-1186741616.html
Постоји ли центар свемира?
Постоји ли центар свемира?
Sputnik Србија
Пре отприлике сто година, научници су покушавали да се изборе са нечим што је изгледало као контрадикција у Ајнштајновој теорији генералне релативности... 13.06.2025, Sputnik Србија
2025-06-13T23:00+0200
2025-06-13T23:00+0200
2025-06-13T23:00+0200
наука и технологија
наука и технологија
свемир
универзум
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0b/16/1179789539_0:520:2049:1672_1920x0_80_0_0_7167c7f7cd86ddd0d1fec14d88225842.jpg
Укратко, Ајнштајн је мислио да су величина и облик универзума данас, мање-више, исти као и увек.Међутим, кад су астрономи осмотрили далеке галаксије помоћу јаких телескопа, видели су знаке да је универзум сасвим другачији. Нове опсервације сугерисале су супротно – да се заправо шири.Научници су ускоро схватили да Ајнштајнова теорија у ствари не каже да универзум мора бити статичан – теорија је могла подржати и универум који се шири. Заиста, помоћу истих математичких оруђа обезбеђених Ајнштајновом теоријом, научници су створили нове моделе који су показали да је универзум заправо динамичан и еволуирајући.Идеја непрестано ширећег универзума може бити застрашујућа. Део изазова је превазилажење природне интуиције у погледу функционисања ствари. На пример, тешко је замислити да нешто велико као универзум уопште нема центар. Међутим, физика каже да је то реалност.Простор између галаксијаНа Земљи, експанзија значи да се нешто повећава. То је тачно и у погледу универзума, на неки начин. Експанзија такође може значити да се све удаљава од нас, што важи и у погледу универзума. Усмерите телескоп на далеке галаксије и изгледа као да се све удаљавају од нас.Штавише, што су удаљеније – изгледа да се крећу брже. Такође се чини да се галаксије удаљавају једна од друге. Тако да је тачније рећи да се све у универзуму удаљава од свега другог, истовремено.Лако је мислити о настанку универзума као експлодирајућем ватромету: почнете од Великог праска и онда све галаксије у универзуму лете у свим правцима од неке централне тачке. Међутим, ова аналогија није тачна. Не само да лажно претпоставља да је експанзија универзума почела од једне тачке, а није, већ такође сугерише да су галаксије ствари које се крећу, што није потпуно тачно.Не ради се толико о галаксијама које се удаљавају једна од друге – у питању је простор између галаксија, ткање самог универзума, који се непрекидно шири током времена. Другачије речено, заправо се не крећу саме галаксије кроз универзум – тачније је да их сам универзум носи даље док се шири.Уобичајена аналогија је да се замисли лепљење неких тачака на површину балона. Док удувавате ваздух у балон, он се шири, а тачке на површини балона се удаљују једна од друге. Иако може изгледати да се крећу, тачке заправо остају на истом месту где сте их ставили, а раздаљина између њих постаје већа просто због ширења балона.Схватите тачке као галаксије, а балон као структуру универзума.. Нажалост, иако је ова аналогија добар почетак, детаљи нису баш јасни.Четврта димензијаЗа било коју аналогију важно је схватање њених ограничења. Наке мане су очигледне: балон је довољно мали да стане у нашу шаку – универзум није. Друга мана је суптилнија: балон има два дела – гумену површину и унутрашњост испуњену ваздухом, пише Сајенс алерт.Ова два дела балона су различито описана у језику математике. Површина балона је дводимензионална. Кад бисте ходали по њој, могли бисте ићи напред, назад, лево или десно, али не бисте могли ићи горе или доле без напуштања те површине. Дужина и ширина чине површину дводимензионалном.Унутрашњост балона је, пак, тродимензионална, тако да бисте се могли кретати у било ком правцу, укључујући горе и доле – дужину, ширину у висину. Ово је место конфузије. Кад кажемо „центар“ балона мислимо на тачку негде у унутрашњости, простору испод површине који је испуњен ваздухом.Међутим, у овој аналогији универзум је више као гумена површина балона. Унутрашњост балона испуњена ваздухом нема аналогију у нашем универзуму – важна је само површина.Стога, питати где је центар универзума је попут питања где је центар површине балона. Једноставно не постоји. Можете се кретати по површини балона у било ком правцу, колико год хоћете, али никад нећете доћи до места које бисте могли назвати њеним центром јер заправо никад не бисте напустили површину.На исти начин, можете путовати у било ком правцу у универзуму и никад нећете пронаћи његов центар пошто га, као у случају површине балона, једноставно нема.Део разлога зашто ово може бити тешко за разумевање је начин на који је универзум описан у језику математике. Површина балон има две димензије, док унутрашњост балона има три, али универзум постоји у четири димензије – у питању је не само како се ствари крећу у простору, већ и како се крећу у времену.Наши мозгови размишљају о простору и времену као одвојенима. У универзуму су уткани у једниствену структуру, звану „простор-време“. То једнинство мења начин на који универзум функционише у односу на оно што наша интуиција очекује.Ово објашњење чак ни не почиње да одговара на питање како нешто може да се шири бесконачно – научници још покушавају да открију шта покреће ову експанзију.Тако да се у питању о центру универзума суочавамо са границама наше интуиције. Одговор до којег долазимо – све, ширећи се свуда, одједном – омогућава да накратко видимо како је наш универзум чудан и леп.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
наука и технологија, свемир, универзум
наука и технологија, свемир, универзум
Постоји ли центар свемира?
Пре отприлике сто година, научници су покушавали да се изборе са нечим што је изгледало као контрадикција у Ајнштајновој теорији генералне релативности. Објављена 1915, и увелико прихваћена међу физичарима и математичарима широм света, та теорија је претпостављала да је универзум статичан – постојан, непокретан и неизменљив.
Укратко, Ајнштајн је мислио да су величина и облик универзума данас, мање-више, исти као и увек.
Међутим, кад су астрономи осмотрили далеке галаксије помоћу јаких телескопа, видели су знаке да је универзум сасвим другачији. Нове опсервације сугерисале су супротно – да се заправо шири.
Научници су ускоро схватили да Ајнштајнова теорија у ствари не каже да универзум мора бити статичан – теорија је могла подржати и универум који се шири. Заиста, помоћу истих математичких оруђа обезбеђених Ајнштајновом теоријом, научници су створили нове моделе који су показали да је универзум заправо динамичан и еволуирајући.
Идеја непрестано ширећег универзума може бити застрашујућа. Део изазова је превазилажење природне интуиције у погледу функционисања ствари. На пример, тешко је замислити да нешто велико као универзум уопште нема центар. Међутим, физика каже да је то реалност.
На Земљи, експанзија значи да се нешто повећава. То је тачно и у погледу универзума, на неки начин. Експанзија такође може значити да се све удаљава од нас, што важи и у погледу универзума. Усмерите телескоп на далеке галаксије и изгледа као да се све удаљавају од нас.
Штавише, што су удаљеније – изгледа да се крећу брже. Такође се чини да се галаксије удаљавају једна од друге. Тако да је тачније рећи да се све у универзуму удаљава од свега другог, истовремено.
Лако је мислити о настанку универзума као експлодирајућем ватромету: почнете од Великог праска и онда све галаксије у универзуму лете у свим правцима од неке централне тачке. Међутим, ова аналогија није тачна. Не само да лажно претпоставља да је експанзија универзума почела од једне тачке, а није, већ такође сугерише да су галаксије ствари које се крећу, што није потпуно тачно.
Не ради се толико о галаксијама које се удаљавају једна од друге – у питању је простор између галаксија, ткање самог универзума, који се непрекидно шири током времена. Другачије речено, заправо се не крећу саме галаксије кроз универзум – тачније је да их сам универзум носи даље док се шири.
Уобичајена аналогија је да се замисли лепљење неких тачака на површину балона. Док удувавате ваздух у балон, он се шири, а тачке на површини балона се удаљују једна од друге. Иако може изгледати да се крећу, тачке заправо остају на истом месту где сте их ставили, а раздаљина између њих постаје већа просто због ширења балона.
Схватите тачке као галаксије, а балон као структуру универзума.. Нажалост, иако је ова аналогија добар почетак, детаљи нису баш јасни.
За било коју аналогију важно је схватање њених ограничења. Наке мане су очигледне: балон је довољно мали да стане у нашу шаку – универзум није. Друга мана је суптилнија: балон има два дела – гумену површину и унутрашњост испуњену ваздухом,
пише Сајенс алерт.
Ова два дела балона су различито описана у језику математике. Површина балона је дводимензионална. Кад бисте ходали по њој, могли бисте ићи напред, назад, лево или десно, али не бисте могли ићи горе или доле без напуштања те површине. Дужина и ширина чине површину дводимензионалном.
Унутрашњост балона је, пак, тродимензионална, тако да бисте се могли кретати у било ком правцу, укључујући горе и доле – дужину, ширину у висину. Ово је место конфузије. Кад кажемо „центар“ балона мислимо на тачку негде у унутрашњости, простору испод површине који је испуњен ваздухом.
Међутим, у овој аналогији универзум је више као гумена површина балона. Унутрашњост балона испуњена ваздухом нема аналогију у нашем универзуму – важна је само површина.
Стога, питати где је центар универзума је попут питања где је центар површине балона. Једноставно не постоји. Можете се кретати по површини балона у било ком правцу, колико год хоћете, али никад нећете доћи до места које бисте могли назвати њеним центром јер заправо никад не бисте напустили површину.
На исти начин, можете путовати у било ком правцу у универзуму и никад нећете пронаћи његов центар пошто га, као у случају површине балона, једноставно нема.
Део разлога зашто ово може бити тешко за разумевање је начин на који је универзум описан у језику математике. Површина балон има две димензије, док унутрашњост балона има три, али универзум постоји у четири димензије – у питању је не само како се ствари крећу у простору, већ и како се крећу у времену.
Наши мозгови размишљају о простору и времену као одвојенима. У универзуму су уткани у једниствену структуру, звану „простор-време“. То једнинство мења начин на који универзум функционише у односу на оно што наша интуиција очекује.
Ово објашњење чак ни не почиње да одговара на питање како нешто може да се шири бесконачно – научници још покушавају да открију шта покреће ову експанзију.
Тако да се у питању о центру универзума суочавамо са границама наше интуиције. Одговор до којег долазимо – све, ширећи се свуда, одједном – омогућава да накратко видимо како је наш универзум чудан и леп.
