Доста је досадних рецитала: Страдање српског народа – централна тема свих тема
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Ако не схватимо шта нам се дешавало за време Другог светског рата, нећемо схватити ни ратове деведесетих. Сећање на јасеновачке жртве не сме се свести на промоције књига, досадне рецитале, расправе о броју жртава и сувопарна излагања. Морамо схватити кроз шта су страдалници пролазили у последњим секундама својих живота и то морамо показати свету.
Овако режисер и публициста Драгослав Бокан коментарише значај сећања на јасеновачке жртве и начин на који се данас (не)сећамо страдалника из Другог светског рата.
Девет градова и општина у Републици Српској добиће нове називе улица које ће се звати по јасеновачким жртвама, у Београду већ постоји таква улица, а свако мало се и у Србији и у Српској одржавају промоције књига и историографска излагања са новим открићима везаним за ову тему.
Ипак, Бокан сматра да је то, иако добар корак, и даље недовољно када је реч о суштинском проблему и сећању на жртве хрватског логора смрти.
Фреска Јасеновачким мученицима у крипти храма Светог Саве
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Радимо ли довољно на сопственој истини?
Србија је по питању одавања почасти и одржавања сећања на жртве пострадале у Јасеновцу и другим хрватским логорима смрти начинила нове кораке који су судбоносни истиче Бокан, али додаје да је важно додати и што више уверљивости нашој причи.
Ако имате неки досадни рецитал, где се аматерски песници смењују један за другим, где људи на врућини то слушају, гледају, смарају се… нисам баш сигуран да то на прави начин говори о томе шта су ти напаћени страдалници гледали пред собом у последњим секундама свог живота.
Имамо документа и истину, али потребно је додати више живости у причу о српском страдању. Ти људи и та деца нису били само име или број и потребно је пренети јавности оно шта су они осећали у последњим тренуцима својих живота.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Нова цивилизација постистине, цивилизација наратива, захтева да причу о страдању уденемо и уградимо у саму основу српског наратива, истиче Бокан и додаје да морамо да се сконцентришемо да Јасеновац постане осовина компаса нашег односа према прошлости и будућности.
Ако имате ситуацију која припада жанру страве и ужаса, као што је то Јасеновац, ви не можете да организацијом партизанских рецитала и неким формалним врћењем у круг приче о броју жртава где једни вичу оволико, а други онолико осетити доживљај у којем је страдала макар једна једина жртва у оном самртном страху и немоћи пред пакленом силом зла иза којег је стајала хрватска држава и хрватски народ.
Ми, примера ради, истиче Бокан, имамо музеј жртава геноцида који нема изложбени простор, већ само пар канцеларија у којима неки људи нешто куцају на компјутерима.
Озбиљност свега тога мора се подићи на ниво онога шта Јевреји у Израелу и другим местима чине, васпитавајући своје генерације да буду спремне да се жртвују у борби против антисемитизма.
Ако ми не поставимо питање страдања српског народа у суштину нашег наратива, ако то није централна тема свих тема, ако немамо у сваком граду у Србији споменик посвећен страдању српског народа на неким од безброј места страдања и ако у центру Београда не будемо имали бар један споменик о мучеништву српског народа посвећен Јасеновцу, ништа друго неће имати смисла, истиче Бокан.
Нова цивилизација постистине, цивилизација наратива, захтева да причу о страдању уденемо и уградимо у саму основу српског наратива, каже Бокан.
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Морамо снимати филмове
Важније од свих других геополитичких акција и економских подвига је прича о Јасеновцу и другим хрватским логорима смрти, односно прича о безумном убијању Срба, каже Бокан. То је прича о планинама мртвих српских цивила, о читавим брдима побијене српске деце и то је прича о којој се раније није смело говорити уопште, а камоли снимати филмови. Чак и када су се снимали, додаје он, њих су морали да снимају Хрвати и морала је бити избегнута прича о колективној кривици хрватског народа и хрватске државе.
Врхунац свега тога су биле оптужбе наспрам српског народа и српске државе да смо ми наводно починили геноцид. То је врхунац ужаса, црног хумора, неког сатанистичког преокрета истине у потпуну лаж, јер када ви саме жртве геноцида оптужите за геноцид, то је нешто што далеко превазилази само убијање. То је нешто што је неупоредиво горе од мучења, одузимања грађанских или људских права. То претвара читаву причу о историји у једну врсту обрнуте логике и доводи нас у позицију да не можемо ништа да урадимо, заглављени тим апсурдом, том Орвеловском причом.
Главна тема овде је, каже наш саговорник, употреба и злоупотреба српског страдања у сврху поништења и нестанка српског народа, тако да није само реч о болу породица, о броју убијених, о страхотама и начина на који су касапљени сви ти људи, жене и деца, него је, још горе, реч о томе да је то све део једне архитектуре, пројекта, нестанка, уништења, уз наравно клеветање српског народа.
Наушнице и име двогодишње девојчице Радмиле Радовић спашене из хрватског логора смрти.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Е Зато ми морамо да снимамо непрестано филмове о Старој Градишки, о Јасеновцу, и многим другим местима страдања из четрдесетих. И да обавезно повезујемо то са наставком страдања из деведесетих, али и наставком страдања које нам прети сада у Босни са покушајем поништења постојања Републике Српске, што је исто резултат свега ово о чему говорим. Републику Српску они зову „Републиком Шумском“ и називају је геноцидним пројектом управо зато што им је допуштено да се не прича о ненормалним, безбројним злочинима почињеним управо над српским народом.
Узроци ратова деведесетих
Немогуће је објаснити ни нама самима, а камоли странцима, шта се све дешавало деведесетих прошлог века уколико се пре тога не подсетимо свих узрока који су били важи за последице, каже Бокан. Деведесете су управо биле то – последица четрдесетих година двадесетог века.
Геноцид над српским народом који је извршен од стране Хрвата и муслимана у Независној Држави Хрватској на територији читаве садашње Босне и Херцеговине и Републике Хрватске је најсрамотнија страна комунистичке власти која није допустила да се пронађу и казне кривци и да се српске жртве уграде у историју постојања српског народа и у српски идентитет, рекао је Бокан.
То је, наставља он, довело до тога да смо добили највећи постојећи злочин без казне за који се зна. Злочини без казне увек рађају нове злочине, додаје Бокан, јер та врста подршке злочинцима, односно некажњавање и ћутање о њиховим злочинима, врло брзо доводи до тога да се њихов злочин као нешто што је ипак дозвољено, као нешто што се може и поновити, опет без казне.
Хрвати су развили више од педесет (50) различитих метода убијања Срба у логору Јасеновац, а њих је документовао највећи светски експерт за Холокауст, Гидеон Грајф.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Нажалост, управо то се и десило, почевши од 90. и 91. године када је кренуо егзодус и избацивање српског градског становништва из Хрватске, да би се довршио 1995. године терањем и убијањем целокупног српског становништва у етничком чишћењу које је добило име Олуја.
Прича о којој се говори и у Хагу и у Уједињеним нацијама, прича о којој пишу све највеће светске медијске агенције, о којој говоре светски новинари, званичници и државници, све то заједно се не може знати и објаснити без утврђивања правог почетка и узрока. То је, објашњава режисер, као када бисте из неке драме избацили први чин, а оставили други и трећи, па онда говорили да вам је јасно шта се дешава у причи.
Бесмисао чињеница у времену постистине
Прилажење чињеницама и материјалним доказима у времену „постисторије“ како се често карактерише време у којем живимо бесмислено је и узалудно када насупрот истини стоји маркетинг 21. века. Из овог разлога, сматра наш саговорник, потребан је другачији приступ.
Из свих ових разлога, каже Бокан, аргументи губе на снази, јер у историји су аргументи важни, а у постисторији аргументи уопште нису битни и нико их ни не примећује. То се, каже он, најбоље видело деведесетих када су међународним органима слани извештаји искључиво о страдању других, али не и српског народа у Босни или Хрватској.
Класичним приступом ми не постижемо ништа, али зато снимањем филмова, снимањем документарних серијала, снимањем објашњења веза између Првог и Другог светског рата и дешавања деведесетих су насушно неопходни. Нико неће моћи да успостави сарадњу ни са нама, ни са будућим генерацијама нашег народа уколико не буде разумео ово што радимо, закључује Бокан.
Погледајте и:
