Како се, „ако се дуго гледа у понор“, приповедају приче које преплићу лично и колективно, стварно и домаштано, документ и фикцију, потребу за љубављу и језиву насилност, како гласи прва изговорена, исконска реч, зашто болу, кад провири кроз уста, треба допустити да искочи – питамо једног од најзначајнијих савремених писаца, аутора недавно објављеног романа „Бекос“ – Енеса Халиловића.

