Поп идоли данашњице: Да ли ће их се ико сећати за двадесет година
© AP Photo / Ed Zurga
Пратите нас
Иако осамдесет двогодишњи Мик Џегер и дан данас прави светске турнеје, не можемо ни да замислимо да неко за четрдесет година од сада слуша Тејлор Свифт или Ники Минаж. То није одраз ове епохе. Ствари које се поизводе данас намењене су да кратко трају и да се што брже конзумирају.
Овако новинар Дарко Делић коментарише популарну музику и њене идоле који из године у годину као да нестају, ишчезавају са јавне сцене, док их замењују новија и сјајнија имена.
Људи су навикли да преузимају поп идеоле из прошлости без превеликог рефлектовања зашто су они битни. То је просто део поп традиције, а они који су градили своја имена у врхунцу западне поп индустрије током прошлог века, постали су део трајног ,,Партенона" поп културе и њихово стваралаштво не доводи се више у питање.
Једна од ствари по којој се разликују данашње и некадашње поп иконе јесте та што идоли данашњице морају да буду оријентисани на лаке теме и забаву, па су самим тим су и потрошнији. Они су кориснији за лаку и широку конзумацију, док се пре од јавних личности великог калибра и утицаја очекивало да бар нешто битно кажу. Ту, каже наш саговорник, вероватно лежи део одговора на питање откуд та разлика у трајању и веровању публике у поп иконе некад и сад.
Музика се прилагодила технологији
У једном периоду раних двехиљадитих кад су се тек појавили мобилни телефони са мултимедијалним опцијама, музичке нумере правиле су се тако да могу да стану на мелофију за мобилни телефон. Већ тад је кренуло усклађивање музике са тим може ли да буде лако доступна и брзо потрошива. Уместо да се технологија прилагоди музици, музика се прилагодила технологији.
То не може да се пореди са периодом из, рецимо, шездесетих или седамдесетих кад је владао пословни врхунац амбициозности у поп култури, у филму, у музици. То су били формати концептуалних албума, дуплих поча, често је било тешко доћи до њих, а ствари су се правилне са том монументалном нотом. Разлика је огромна у односу не само према потрошњи, него и према производњи песама некада и сада.
Физички моменат који се изгубио посредством интернета такође игра битну улогу у промени која је задесила музичку и поп културу. Данас нема више албума, нема ни ЦД-ова, а камоли плоча. Од носача звука смо дошли до платформи које су виртуалне, као што је то Спотифај.
Уместо да се технологија прилагодила музици, музика се прилагодила технологији.
© Sputnik / Сергей Пятаков
/ Једна плоча је ишла у круг између десет другара, људи су чекали да дођу на ред да послушају песму и цео доживљај је био другачији. Велике групе су чекале по пар година између два албума. Сам однос према прављењу албума данас не постоји, а камоли концептуалног албума. Колико људи би данас село да саслуша нешто, било шта, што траје два сата?
Носталгија
Када је реч о музици коју слушамо и волимо, не смемо превидети елемент носталије, додаје Делић. Поред тога што људи осећају носталгију за својом младошњу или детињством, јавила се и носталгија младих према времену у којем нису уопште ни постојали.
Тада су њихови родитељи живјели брзбрижније и стабилније. Ако неко оде данас на диско вече седамдесетих и осамдесетих, уз одређену количину алкохола или једноставно атмосфере, може себе, бар на кратко, да убеди да и он живи у том далеко јеноставнијем времену, да је отпутовао у Сан Ремо или у Трст, да се налази у свету лишеном данашње политике и геополитике данашњице.
Данашње генерације живе у потпуно туробном времену, сматра наш саговорник, и гледајући омладинску културу, интернет мимове, шале и све оно у чему живе нове генерације, увиђају се многобројне шале управо на рачун историјског момента у којем ми живимо, а они одрастају.
Ми не можемо да рачунамо на социјалну мобилност унутар које су живели наши радитељи, на ту врсту предвидљиве запослености и предвидљивог социјалног осигурања, на економску или чак општу сигурност. Мање-више свако, укључујући чак и децу која су се рађала после двехиљадите, а одрастала су уз старијег брата или слушала родитеље, пријатеље својих родитеља, они су одрастали на причама о томе како је изгледао свет пре 1991. године. У том смислу, све што је произведено пре 1991. године, од филмова и музике, па до гардеробе, отуда и помама за секнд хенд радњама, апсолутно је наслоњено на носталгију.
Носталгија, односно слушање ,,носталгичне" музике млађим генерацијама доноси могућност да се отисну у неки свету који није толико турбулентан, подложан промени и нестабилан. Самим тим поп култура игра велику улогу у томе.
Једнократна музика
Поп индустрија постоји унутар опште капиталистичке индустрије и њена музика је производ који се, као и сваки други, пласира на тржиште. С тим, каже Делић, не треба имати заблуде.
Као добар показатељ у ком правцу иде музика, заједно са музичарима, Делић наводи пример ,,Колдплеја".
Група Колдплеј продужила своју турнеју по Америци и чак заказала неке нове концерте, али не због своје музике, него због скандала. На њиховом концерту се преко великог екрана приказао кадар преваре где се двоје већ ожењених односно удатих људи, иначе колега из исте фирме, присно грлило. Колдплеј, један од последњих битнијих рок бендова из тог британског таласа добио је овим већу популарност него својом музиком. Нико није писао о њиховој мизици, новом албуму, већ искључиво о том скандалу.
Данас музика просто није толико битна, сматра он. Када оно чиме се музичари и бендови баве није битно, већ се само гледа ,,клаут", односно у грубом преводу ,,прича", онда се на концерте не долази ради песама, већ да би били виђени на одређеном месту. То апсолутно одудара од онога што су су некада били концерти и уклапа се у разлику између тадашњих и садашњих времена.
Можда је најноторнији пример Ролингстонса који и данас у овим годинама имају светске турнеје, што верујем да апсолутно ни један други бенд не може. Не могу ни многи други ,,старији" бендови, а камоли садашњи. Никако садашњи.
Будућност музике изгледаће као што је изгледала и њена прошлост пре индустрије. Чиниће је локални бендови, локална енергија, локалне културе, локалне земље, локални језици. Не постоји више шанса да ће икад нешто бити толико глобално као некадашња музика и то се односи на све жанрове, па и на рокенрол који је установио поп културу и направио од ње глобални феномен. Не може ништа да траје заувек, али ће зато увек опстати потреба локалног за излазом у свет, закључује Делић.
Погледајте и:
