Како је скривени ген помогао у освајању Новог света /видео, фото/
CC0 / rawpixel.com /
Пратите нас
Праисторијски људи су, пре више хиљада година, започели опасно путовање у коме су прешли стотине километара преко леда у Беринговом мореузу како би стигли у непознати свет – Америку.
У новој студији, коју су водили стручњаци Универзитета Колорада у Болдеру, сугерише се да су ови номади са собом носили нешто изненађујуће – део ДНК наслеђен од нама блиске, али сада изумрле врсте хоминина, што им је вероватно помогло да се прилагоде условима у новом дому, пише "Сајенс дејли".
Резултати ових истраживања о највећој миграцији у историји човечанства објављени су у журналу "Сајенс".
"Што се тиче еволуције, ово је невероватан скок. То показује да је једноставно невероватно како се популација адаптирала", рекао је Фернандо Виланеа, један од два главна аутора студије и доцент на Одељењу за антропологију на Универзитету Колорада у Болдеру.
Did you know that modern humans in places like Papua New Guinea, Australia, and parts of Southeast Asia carry up to 5–6% Denisovan DNA pic.twitter.com/1eKWHk0Svd
— William Smith (@4biddntruth) August 29, 2025
Древно генетско наслеђе
Истраживање је поново разматрало врсту древних људи познату по имену денисовци. Ови древни сродници људи живели су на просторима од данашње Русије до Океаније на југу и западно до Тибетанске висоравни. Денисовци су вероватно изумрли пре више десетина хиљада година.
Међутим, њихово постојање је слабо схваћено: научници су идентификовали првог познатог денисовца пре само 15 година из ДНК у фрагменту кости пронађене у пећини у Сибиру. Попут неандерталаца, денисовци су можда имали истакнуте обрве и нису имали истакнуту браду.
"Знамо више о њиховим геномима и како се њихова телесна хемија понаша него о томе како су изгледали", рекао је Виланеа.
Све већи број истраживања показао је да су се денисовци укрштали и са неандерталцима и са људима, дубоко обликујући биологију људи који данас живе.
Да би истражили те везе, Виланеа и његове колеге, укључујући коаутора Давида Пида са Универзитета Браун, испитивали су геноме људи широм света. Посебно, тим се усредсредио на ген назван МУЦ19, који игра важну улогу у имуносистему.
Група је открила да људи са индијанским пореклом вероватније од других популација носе варијанту овог гена која је дошла од денисоваца. Другим речима, ово древно генетско наслеђе је можда помогло људима да преживе у потпуно новим екосистемима Северне и Јужне Америке.
Harbin (Dragon Man) skull recently shown to have Denisovan Mitochondrial DNA. pic.twitter.com/NfsvKOUwzF
— Highly Cited (@highlycited) September 22, 2025
Виланеа је додао да је функција МУЦ19 у људском телу отприлике исто толико мистериозна као и сами денисовци. То је један од 22 гена код сисара који производе муцине. Ови протеини стварају слуз, која, између осталих функција, може заштитити ткива од патогена.
"Чини се да МУЦ19 има много функционалних последица по здравље, али тек почињемо да разумемо ове гене", рекао је он.
Претходна истраживања су показала да су денисовци носили своју варијанту гена МУЦ19, са јединственим низом мутација, које су пренели на неке људе. Такво мешање је било уобичајено у праисторији: већина људи који данас живе носе нешто неандерталске ДНК, док денисованска ДНК чини чак 5% генома људи из Папуе Нове Гвинеје.
У овој студији Виланеа и његове колеге су желели да сазнају више о томе како ове генетске временске капсуле обликују нашу еволуцију. Група је прегледала већ објављене податке о геномима модерних људи из Мексика, Перуа, Порторика и Колумбије где је индијанско порекло и ДНК уобичајено. Открили су да једна од три модерне особе мексичког порекла носи копију денисовске варијанте МУЦ19, а посебно у деловима свог генома који потичу из индијанског наслеђа. Код људи централноевропског порекла само 1% њих носи ову варијанту.
Зашто баш Северна и Јужна Америка
Истраживачи су открили нешто што их је још више изненадило – денисовске варијанте гена окружују ДНК неандерталаца.
"Ова ДНК је као Орео, с денисовским филом и неандерталским кексом", рекао је Виланеа.
Виланеа и његове колеге верују да су се, пре преласка Беринговог мореуза, денисовци укрштали са неандерталцима, преносећи денисовски МУЦ19 на своје потомство. Затим, у игри генетског телефона, неандерталци су се мешали са људима, делећи с њима и нешто денисовске ДНК. То је први пут да су научници идентификовали преношење ДНК са денисоваца на неандерталце, а затим на људе.
Касније су људи мигрирали у Америку, где је природна селекција фаворизовала ширење овог позајмљеног МУЦ19.
In respect to the Yunxian skulls pushing back Denisovan, Neanderthal and Modernus divergence by hundreds of thousands of years, its important to note that a third more complete skull is being worked on. This other skull will doubtless change the story.
— Bruce R. Fenton (@GeologicalSETI) September 26, 2025
While I think the Yunxian… pic.twitter.com/6tJt7OpUiD
Зашто је денисованска варијанта постала тако уобичајена у Северној и Јужној Америци, али не и у другим деловима света, још није јасно. Виланеа је приметио да су први људи који су живели у Америци вероватно наишли на услове који се разликују од било чега другог у људској историји, укључујући нове врсте хране и болести. Денисовска ДНК је можда имала додатне алате за суочавање са изазовима попут ових.
"Одједном, људи су морали да пронађу нове начине лова, нове начине узгоја, и развили су заиста кул технологију као одговор на те изазове. Али, током 20.000 година, њихова тела су се такође прилагођавала на биолошком нивоу", рекао је он.
Да би изградио ту слику, антрополог планира да проучава како различите варијанте гена МУЦ19 утичу на здравље људи који данас живе. За сада, Виланеа наглашава да је ово откриће сведочанство снаге људске еволуције.
"Оно што су индијанске популације урадиле је заиста невероватно. Они су прешли пут од заједничког претка који је живео око Беринговог мореуза до биолошког и културног прилагођавања овом новом континенту који има сваки тип биома на свету", рекао је он.
Погледајте и:
