Клица лидерства: Како је препознати и развијати код најмлађих, а избећи - кључне грешке /видео/
CC0 / Unsplash/Mike Cox /
Пратите нас
У свету који се брзо мења способност лидерства постаје једна од кључних животних вештина - не само за одрасле већ и за децу. Како препознати и неговати ту способност код најмлађих? Шта разликује дете које се води примером од оног које тежи да командује? Како можемо подстаћи децу да постану самоуверени, емпатични и одговорни лидери сутрашњице?
Свако дете има клицу лидерства у себи коју може да развија и коју можемо да негујемо, сматрају гости подкаста “Породично… са Сандром Черин”, проф. др Горан Вилотијевић са Високе струковне васпитачке и медицинске школе у Вршцу и политиколог Ана Бабовић која је управо ову област магистрирала на Харварду, а данас је ванредни професор на Факултету политичких наука у Паризу.
Клица лидерства
“Лидерске особине код деце је могуће препознати, то је дете које је вођа у игри, које има развијене социјалне вештине и развијену емоционалну интелигенцију. Лидер се гради од тренутка рођења детета, а однос родитеља према детету одређује у ком правцу ће оно ићи. Имамо у том смислу неке периоде у животу који имају велики утицај, где се зида наша личност. Такозвани “црвени период” би био до треће, четврте године, потом имамо период до седме године, па до једанаесте. И оно што смо урадили до неке једанесте, дванаесте године, то би било неки 70-80 посто онога што ћемо урадити, а што утиче на развитак личности детета” каже професор Вилотијевић.
Да би дете било лидер, додаје педагог, оно мора од најранијег узраста да има добар однос према себи, да цени себе да би га ценили и други.
“Ту је јако важна улога родитеља, породичног окружења и подршке, јер да ли ће дете ценити себе уколико се развија у неку уплашену особу, уколико се развија као неко коме се шаљу неке поруке које су опречне, где је збуњено и одраста на начин који га не води у добром правцу? Платон је давно рекао да се лидери рађају, али ми можемо да причамо и о томе како се лидери уништавају. Дакле, неким приступом у васпитању, грешкама које правимо у односу на децу, можемо то семе да уништимо и да се не развију особине које дете могу да чине лидером”, појашњава професор Вилотијевић.
Лидерство - сет вештина које се развијају
Лидерство је сет вештина које се развијају, оно што радимо, а не титула која нам је додељена, каже политиколог Ана Бабовић. Такође, додаје, разумевање тог концепта можемо потражити и у оним чувеним максимама, питањима која је рабин Хилел поставио када су га питали како треба да живи живот, а која гласе: „Ако нисам за себе – ко ће бити за мене? Али ако сам само за себе – шта сам онда ја? И ако не сада – када?“.
“Прво питање дефинише вредности које негујете, за које се залажете, а друго наглашава потребу интеракције јер тек у односу са другим људима постајемо неко, а не нешто. Мислим да су у контексту деце принципи исти. Дете жели да игра фудбал, а да би га играло не може да игра само већ са неком екипом. Пошто је њему стало, онда морају то да виде и други којима је стало, а ако им није стало - да их научи, да их мотивише. Дете лидер је оно коме је више стало до саме игре него до тога да буде капитен и које ту своју страст према игри уме да пренесе на друге”, наводи Ана Бабовић.
Васпитање детета је уметност
Васпитање детета и неговање лидерских особина је, у неку руку, уметност, па је изузетно важно какве му поруке шаљемо, уверен је професор Горан Вилотијевић.
“Свако дете може да покаже неке лидерске особине. Наравно, питање је и како доживљавамо појам лидерства, јер када поменете лидерство просечан човек помисли на оне врхунске лидере, војсковође попут Александра Македонског. Међутим лидерство постоји на много више нивоа и нема детета које не може у неким одређеним ситуацијама да буде вођа и да доноси одлуке. У некој микросредини, на различитим нивоима свако дете може да донесе неку одлуку и да у том тренутку буде лидер, да покаже неке лидерске особине. Зато је важно да се запитамо да ли разговарамо са дететом или му командујемо? Да ли га чујемо или му попујемо? Да бисмо могли да радимо са њим, да га васпитамо, морамо да знамо с ким радимо, а ако му стално говоримо и не слушамо га, нећемо успети”, оцењује педагог.
Изградња самопоуздања и постављање питања
Изостанак постављања питања деци једна је од честих грешака у васпитању, сматра политиколог Ана Бабовић.
“Постављање питања је врло важно, јер ми одрасли врло често на прву ствар реагујемо, одговоримо и “запушимо уста” детету, а то уме да им уруши самопоуздање. А самопоуздање је једна од кључних особина, животних, па и лидерских, да се дете уопште охрабри да проба да уради нешто до чега му је стало и да у томе окупи екипу. Речи и поступци деце су начин да она манифестују нека своје осећања и жеље, а то како ми одрасли томе приступамо је наше практиковање лидерства. У кући, у образовним институцијама. Зато треба да покушамо да не реагујемо на “прву лопту”, да направимо отклон, да сачекамо, да питамо дете зашто је тако реаговало, зашто је нешто урадило. То, међутим, није увек лако нити једноставно”, указује Ана Бабовић.
На питање постоји ли разлика између доминантног и природног лидера у групи деце, професор Вилотијевић каже да је разлика велика. Доминантан лидер је, појашњава, онај који захтева контролу, који жели да се ради онако како он хоће и не обраћа пажњу на туђе жеље. Прави, природни лидер је онај који обраћа пажњу и на туђе жеље, амбиције и идеје, код кога није водиља помисао “уради како ја кажем”, већ “хајде да то урадимо заједно”.
“Међутим, и код детета које намеће своју вољу морамо бити пажљиви јер оно показује неку лидерску иницијативу, па ако се таквом детету обратимо речима “немој да командујеш” или “немој да вичеш”, шаљемо му поруку да је његова идеја погрешна, уместо да му кажемо “да ли можеш да урадиш то другачије?”. Дакле, да га ставимо у ситуацију где ће да ради тимски, да се поделе задаци где ће он бити један део, где ће да увиди да је много лакше и лепше када се ради заједно. У том смислу, то “негативно лидерство” можемо претворити у нешто позитивно, али је потребно променити начин комуникације са децом, да и онима која ствари раде на лош начин помогнемо да нађу начине да буду прихваћени, виђени и уважени”, закључује професор Горан Вилотијевић.
