Руском руком изграђена: Светиња где почивају мошти једног од највећих српских песника

Његошева заветна црква налазила се на Језерском врху, на Ловћену где ју је још за живота подигао Петар Други Петровић Његош као цркву - капелу посвећену Светом Петру Цетињском 1845. године. Према казивању његовог брата Пера, владика је у смртном часу изразио жељу да у њој буде покопан

Владика Петар Петровић Његош умро је 19/31. октобра 1851. године, „на уставке Лучина дне“, како у писму Вуку Караџићу од 10/22. новембра пише Вук Поповић, свештеник у Котору. Свештеник наводи и то да је владика покопан три дана касније у „најљепшој одежди који му је руска царица поклонила“

Услед временских неприлика али и бојазни да би Турци могли оскрнавити гроб, владика је сахрањен у Цетињском манастиру, да би након 4. године његови посмртни остаци били положени у капелу на врх Ловћена.

Деценијама је заветна црква на Језерском врху бдила над Цетињем неоштећена, све до аустроугарске окупациије 1916. године када су је гранате испаљене са окупаторских бродова знатно оштетиле. Те исте године, окупаторске власти су наредили црногорском митрополиту Митрофану да Његошеве посмртне остатке есхимира и пренесе у Цетиње

Према сведочењу др Лазе Томановића који је са још тројицом из делегације поред цивилног комесара за Црну Гору, барона Штернбака и његовог помоћника барона Шмита и четири војника, присуствовао ексхумацији, земни остаци владике су пажљиво извађени и у шкрињи снете са Ловћена у Цетињски манастир где су опојене

По ослобођењу земље од аустроугарског окупатора, митрополит Гаврило Дожић покренуо је на Светом Архијерејском Сабору 1920. године, иницијативу за обнову Његошеве задужбине на Ловћену и повратак у њу Његошевог праха, али је недостатак финансија кочио отпочињање радова.

Не нашавши решење митрополит Гаврило упућује молбу за помоћ краљу Александру, који благонаклоно прихвата замисао обнове Његошеве задужбине и обећава да ће за то дати сва потребна средства.

Пробитно, пројекат обнове Његошеве заветне цркве припао је дворском вајару Ивану Мештровићу. Међутим, његово идејно решење, по коме би капела била више маузолеј него сакрални објекат, није наишло на одобравање у црквеним круговима, па се од њега одустало.

Пројекат обнове Капеле, краљ даје дворском архитекти Николају Краснову, чувеном руском царском архитекти који је пројектовао неке од најмонументалнијих објеката у Краљевини Југославији.

Одмах по добијању пројекта, Краснов је отишао на Ловћен где је на лицу места упознао стање рушевина Његошеве задужбине, коју је фотографисао, а затим урадио аквареле, цртеже и планове за њену обнову, по угледу на традиционалну архитектуру приморских кружних црквица

Унутрашњост је била изграђена по узору на стару капелу. Са десне стране постављен је саркофаг покривен мермерном плочом, у који су смештени земни остаци црногорског владике. Капелу је осликао чувени српски сликар Урош Предић

Пренос Његошевих земних остатака био је одређен за 21. септембар, а краљ и краљица су путовање у Црну Гору започели још 12. септембра обиласком више градова и манастира. Овим поводом пристигао је на Цетиње и српски патријарх Димитрије Павловић, који је лично одслужио Службу у помен Његошу

После освећења цркве и завршетка свечаности, митрополит Дожић желео је да кључ капеле уручи краљу, али је он то одбио, сматрајући да кључ треба да буде у митрополији на Цетињу.

Капела на Ловћену је са малим оштећењем преживела Други светски рат, да би вољом црногорских послератних власти 1974 године била порушена, а на њеном месту подигнут мермерни маузолеј по пројекту Ивана Мештровића