Опрез за родитеље: Апел за помоћ испод тинејџерских дугачких рукава - када им време није /видео/
Пратите нас
Затворена врата тинејџерских соба и дугачки рукави кад им време није често крију велику борбу у дечјој души. Стручњаци упозоравају на пораст тренда самоповређивања, тихог крика који све чешће постаје уточиште оних који не знају како да се изборе са унутрашњим болом. Питање је - како допрети до младих пре него што тај бол постане њихов једини језик?
Несуицидално самоповређивање дефинишемо као намерно, директно и понављано наношње лакших физичких повреда сопственом телу без свесне суицидалне намере и у сврхе које нису друштвено и културно прихватљиве, објашњава др Марија Леро, специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије на Институту за ментално здравље у Београду.
Растући тренд самоповређивања
Како додаје, када кажемо “у сврхе које нису друштвено и културно прихватљиве”, подразумевамо да тетоваже, пирсинзи и нека друга понашања која су део неких културних или религиозних ритуала не спадају у несуицидално самоповређивање.
Наравно, појашњава, неки аутори би рекли да када посматрамо у ширем смислу - сва аутодеструктивна понашања, укључујући и злоупотребу супстанци или поремећаје исхране - можемо сматрати неким видом самоповређивања.
“Међутим, ми се у пракси некако ослањамо на ову прву дефиницију, док за ове друге ствари имамо посебне дијагностичке ентитете. Битно је нагласити и да самоповређивање није дијагноза сама за себе. Раније се сматрало да је самоповређивање део граничног поремећаја личности, међутим истраживања су показала да се оно јавља и у неким другим поремећајима, то је дакле један трансдијагностички феномен, поремећај који се интензивно истражује, поготово последњих година”, објашњава гошћа подкаста “Породично…са Сандром Черин”.
Институт за ментално здравље је у сарадњи са Медицинским и Филозофским факултетом Универзитета у Београду спровео обимну "Студију преваленције психијатријских поремећаја деце и адолесцената у Србији". Према речима неуропсихолога Александре Паројчић са овог Института и координатора у Центру за ментално здравље деце и младих (ЦЕЗАМ), у питању је прва студија оваквог типа у нашој земљи која је испитивала распрострањеност психијатријских поремећаја у популацији младих, а која је уследила након трагичних мајских догађаја 2023. године.
“У оквиру истраживања обухватили смо узраст од 11 до 19 година. Просечно је то негде 14,5 година и резултати су приказани на том узорку. Закључци студије су више него поражавајући, а најбоље ћемо то илустровати ако кажемо да ако видите на улици петоро деце, једно од њих има психијатријску дијагнозу. Истраживање обухвата 24 психијатријска поремећаја, односно дијагнозе, а ми смо код једне петине, односно 20,7% младих просечног узраста 14,5 година пронашли једну или више дијагноза. Такође, свако седмо дете пријављује да је у току живота имало један или више покушаја несуицидалног самоповређивања, док девет посто има суицидалне идеје и намере, а 4,5% је младих који су покушали самоубиство”, напомиње психолог.
Пораст проблема менталног здравља младих
Према неким светским истраживањима чак двоје од десет адолесцената узраста од 14 до 21 године има искуство самоповређивања. У том смислу, примећује психијатар Марија Леро, не одскачемо пуно од података у другим земљама у свету.
“Можда је на западу то мало више, али то је негде пораст проблема менталног здравља код младих. Показао се скок, неки кажу од 2017. године, неки пак кажу да од 2012. константно расте. За време короне немамо толико података јер се није радило, али пораст постоји, континуиран је и захвата некако све земље”, указује др Леро.
Тренутно је, указује, у току обрада ових података како би се видело како се различити фактори који се тичу породице, школе, друштва и друштвених мрежа уклапају међусобно и шта је то што доприноси поремећајима.
“Али када говоримо о самоповређивању оно што је генерално карактеристично, а показало се и у нашем узорку, је да је оно чешће забележено код особа женског пола. Ту су и неке полне специфичности када је у питању регулација емоција, па се некако девојчице више осврћу на те њихове интернализујуће стратегије, за разлику од дечака који више прибегавају неким екстернализујућим стратегијима типа агресивног понашања, коришћења супстанци и слично. Истраживање је показало и да је то најчешће узраст од 15 година, као и да се јавља код деце код које имамо лошу породичну функционалност. Нешто што се показало, а што још морамо проверити јесте да деца која се самоповређују сат и по више користе друштвене мреже од оних која то не чине”, напомиње психијатар.
Тихи позив у помоћ
Најочигледнији знак који указује на самоповређивање јесу посекотине, огреботине или инфекције на различитим деловима тела које је тешко објаснити, као и ношење дугих рукава онда када је то неприкладно - по врућини или на часовима физичког васпитања, каже др Леро.
“Могу се јавити и неки емоционални симптоми код деце, неке промене у понашању, спавању, исхрани. Било који вид промене који дуже траје, било шта што одскаче од неког њиховог уобичајеног понашања може да укаже на то да дете има неки проблем, па између осталог и самоповређивање. Да ли је то дете које је дуготрајно тужно, да ли су то деца која су се повукла, постала безвољнија, престала са неким активностима или хобијима који су им раније причињавали задовољство, која су се повукла из породичних или неких друштвених односа, нашла неко ново друштво. Затим, има деце која имају неки осећај кривице и то вербализују, али могу бити и неки изливи беса, раздражљивост и нагле промене расположења, све то показује да се нешто дешава са дететом”, оцењује психијатар.
Оно што отежава ситуацију, примећује неуропсихолог Александра Паројчић, јесте што је адолесценција период када природно долази до промена:
“То је време када се очекују неке промене у понашању деце, очекује се да се они осамљују и да се мало дистанцирају од родитеља, па је то можда некад и разлог зашто родитељима промакну нека забрињавајућа понашања. Зато стално понављамо – кључ је разговор са децом и блискост, а блискост се не развија у тренутку кад настане проблем него од рођења.”
Крик испод дугих рукава
На питање како реаговати ако посумњамо на самоповређивање, Александра Паројчић каже да је разговор са дететом на првом месту, али на један неосуђујући начин. Осуђивање, како истиче, никако није нешто што се препоручује јер је најчешће код овакве деце проблем у самопоштовању, осећају неприпадања, одбачености у породици или у вршњачкој групи која је у том узрасту младима негде примарнија од родитеља. На све то нека критика или одсуство подршке је заиста нешто што не да неће дати резултате него је потпуно контрапродуктивно.
“Дакле, разговор и то онолико колико прихвата та млада особа, јер морамо ићи са тим да они то често одбијају, не желе да признају шта раде, зашто носе те дуге рукаве. Постоји више облика таквог понашања - имамо младе особе које то раде у функцији апела и они ће се потрудити да то буде видљиво и за родитеље и за околину, у зависности од тога коме желе да пошаљу поруку да нешто није у реду. Са друге стране мислим да су веће психолошке и менталне тешкоће код оних младих и деце која то крију и где то остаје испод дугих рукава или у њиховој соби”, истиче психолог.
Зато је, указује Александра Паројчић, подршка изузетно важна, као и да се без оклевања потражи професионална помоћ:
“Улога родитеља је да схвати шта се дешава, да подржи дете и да понуди помоћ, али то шта су разлози, узроци, шта је до тога довело, шта се испод тога крије и како можемо даље, то јесте посао за стручњака. Код самоповређивања сматрам да је психијатар ипак нека прва станица јер то је нешто што спада у озбиљније поремећаје понашања и менталног здравља уопште.”
Свако дете има неку своју причу, слаже се др Марија Леро.
“Треба да се трудимо да откримо која се прича крије испод тога. Некако смо у данашње време склони томе да лако генерализујемо ствари и да сврставамо децу у неке кластере и стварамо неке сопствене предикције, а да не питамо дете. Разговор са дететом, подршка и разумевање су кључни од стране свих - од родитеља до стручњака”, закључује психијатар.
Погледајте и:
