Алеф у подруму, бесконачност на платну: Слике Пеђе Милошевић у Галерији РТС-а
© Фото : Dragan Obrić
Пратите нас
Свака уметност је покушај да се саберу најважније, најбоље и највредније ствари – све оно што је дубоко људско. Уметност је у том смислу темељ за будућност и начин да предвидимо како ће изгледати свет који долази, каже у разговору за Спутњик сликар Предраг Пеђа Милошевић.
У Галерији РТС-а до 20. јануара може се погледати изложба „Трагом Алефа“, на којој су представљена Милошевићева дела инспирисана чувеном Борхесовом приповетком, али и ремек-делима старих мајстора и уметниковим размишљањима о бесконачности, o прошлости и будућности, и о свеукупном људском знању.
„У свакој уметности постоји потреба да се истражују филозофски, метафизички, поетски проблеми, крајности времена, свемира, људске природе. Чини ми се да уметност највише одговара на сва та питања и да то и јесте њен примарни циљ“, сматра Пеђа Милошевић.
Борхесова приповетка „Алеф“, прича о чудесној тачки, честици у којој се могу сагледати сви делови универзума, истовремено и без искривљења, била је полазна инспирација за слике које се могу погледати на изложби у Галерији РТС-а.
„У краткој причи 'Алеф' Борхес је то урадио конкретно, крајње сликовито, просто нас је треснуо о земљу тако што је ту честицу Алеф сместио у подрум, испод неких степеница. Не можемо без књижевности, поезије, филма. Не можемо без свих оних малих наратива уз кафу. Проверио сам, наравно, шта о Алефу кажу математичари, шта каже наука, и онда сам схватио да нећу ући у колизију са струкама у својим делима“, каже сликар и констатује да управо тај баланс између рационалног и метафизичког обликује његово сликарство.
Предраг Пеђа Милошевић, "Писмо", уље на платну, 2025.
© Фото : Драган Обрић, Спутњику уступила Галерија РТС-а
Архитектура и симболи – капија за разумеваље људске душе
Важно место на сликама Пеђе Милошевића има архитектура, која није само декорација, већ посредни одраз људске природе.
„Архитектура је и структура. Ако сликамо пејзаж, осећамо да ту није присутан човек, али ако сликамо архитектонске објекте, чак и ако ту нема људских фигура, они су ипак дубоко хумани, јер је њих човек пројектовао и зидао за себе. Балкони, прозори, капије носе иницијацијску моћ. Када прођете кроз капију, када уђете у нечију кућу или погледате кроз отворен прозор – нешто ћете чути, видети, нешто очекујете. Постоје слике које су дубоко у нама. Кроз њих гледалац улази у слику и има неко очекивање, као да пролази кроз врата нечијег унутрашњег света“, каже уметник.
Предраг Пеђа Милошевић "Елизино краљевство", уље на платну, 2003.
© Фото : Драган Обрић, Спутњику уступила Галерија РТС-а
Боје на Милошевићевим сликама су пригушене, претежно земљане, али су прожете одјсајем јарких нијанси. Његов снолики свет, окружен ренесансним објектима, чине девојке одевене у раскошне хаљине, антички кипови и симболички елементи попут крила, једнорога, кринова.
„Крин многи својатају, али ако мало погледамо хронологију, историју, он се пре свега везује за Богородичин свет. А крин је, пре свега, симбол чистоте. Златна јабука је, наравно, бајковита и има своју традицију широм света“, објашњава уметник.
Уметност као збир најважнијих и највреднијих елемената цивилизације
У техничком смислу, процес стварања за Милошевића је комбинација случајности и контроле.
„Већина уметника није рационална када ствара, али држи ствари под контролом. Ја доста користим акварел. Ту постоје разливања, боја је негде гушћа, негде ређа, вода такође. Дешавају се случајности, али те случајности ипак води уметник, који увек мало калкулише. Увек постоји неко изненађење, али уметник је тај који одлучује шта ће с тим учинити. А Алеф је још од античких Грка – ја сам употребио латински израз summum bonum – збир најважнијих, најбољих, највреднијих ствари. Цивилизација се бави лошим вестима, а заправо је оно што је добро, тај summum bonum, темељ за будућност који ружне ствари не могу да униште“, открива нам сликар.
За Милошевића је суштина сликарства у брушењу и препознавању тренутка када је рад довољно аутентичан.
„Уметнички рад је покушај да се усредсредите и да препознате ту моћ, да себе доведете у стање да можете препознати шта треба додати, шта скинути. То је повезивање емоције, интуиције и рација. А највећа радост за уметника, за сваког човека, јесте кад нешто открије или спозна. Целог живота се радујемо када нешто ново научимо или савладамо, када видимо нови призор, пробамо нови укус“, сматра уметник.
Предраг Пеђа Милошевић, "Девојка са крином и златном јабуком", уље на платну, 2023.
© Фото : Драган Обрић, Спутњику уступила Галерија РТС-а
Милошевићев универзум нас кроз снове враћа у прошлост, повезујући нас са садашњошћу и будућношћу и конструишући на тај начин идеју о бесконачној повезаности времена и простора – свега онога што чини историју цивилизације.
„Када човек расте, он открива свет. Историја показује да постоји потпуна повезаност. Све то сам проучавао и добио жељу да идем још даље, да све то повезујем још више кроз свој рад“, закључује уметник.
Предраг Пеђа Милошевић је рођен 1960. године у Земуну. Гимназију је завршио у Горњем Милановцу, а дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, на катедри сликарства. Од 1992. до 1996. године живео је и радио у Шпанији као професионални уметник. Излагао је на више од педесет изложби у земљи и иностранству. Учествовао је на неколико престижних ликовних колонија и симпозијума. Бави се истраживањем сликарских техника старих мајстора.
Предраг Пеђа Милошевић, "На временској љуљашци", уље на платну, 2010.
© Фото : Драган Обрић, Спутњику уступила Галерија РТС-а
