Овако више не може! Србија шаље снажан сигнал Европској унији
17:02 17.12.2025 (Освежено: 17:46 17.12.2025)
© AP Photo / Geert Vanden Wijngaert
Пратите нас
Одлука да Србија први пут не учествује на Kонференцији ЕУ о Западном Балкану у Бриселу логична је последица дугогодишњег гомилања политичких услова и притисака који превазилазе техничке критеријуме европских интеграција, оцењује др Александар Митић, указујући да се процес претвара у „бунар без дна“ и да Београд шаље снажан дипломатски сигнал.
Одлука председника Александра Вучића да нико из Београда данас не буде у Бриселу представља и преседан у досадашњем току европских интеграција земље.
Иако су такви скупови годинама представљани као технички и процедурални корак у преговорима са Европском унијом, овај пут Београд је одлучио да не пошаље ниједног представника.
Како истиче др Александар Митић из Института за међународну политику и привреду, не ради се о исхитреној одлуци нити о прекретници у стратешком смислу, већ о логичном политичком одговору на стање процеса који је изгубио јасноћу и предвидивост.
„Не знам можемо ли да говоримо о прекретници, али свакако се ради о логичној одлуци председника Вучића, одлуци због које нико не би требало да буде тужан“, оцењује Митић.
Крај илузије о техничком процесу
Према Митићевим речима, кључни проблем није у недостатку реформских напора, већ у континуираном ширењу политичких захтева, који се непрестано додају постојећим без јасног краја.
„И самом председнику се чини — с разлогом — да без обзира на то шта је Србија урадила, не само у последњих десет година, већ и у последњих годину дана, од када су наметнути додатни услови за отварање кластера, обим политичких захтева стално расте“, наводи Митић.
Без обзира колико Србија начинила уступака пред захтевима Брисела, често оних који су противни српским националним интересима, обим политичких услова се стално гомила, додаје наш саговорник.
Чак и када неки од политичких услова буду испуњени колико год били тешки и противни нашим националним интересима, стижу нови и нови услови, подсећа он.
Две групације у ЕУ – и једна порука Србији
Митић објашњава да унутар Европске уније постоје најмање две јасно профилисане групације држава које се противе отварању кластера 3 за Србију. Прву групу чине земље које инсистирају на унутрашњим реформама.
„То су државе које се позивају на владавину права, борбу против корупције и реформе институција. Оне су још прошле године поставиле врло прецизне критеријуме, али очигледно сматрају да, из њиховог угла, ти критеријуми нису испуњени“, истиче Митић.
Другу групу чине земље које питање Србије посматрају првенствено кроз геополитичку призму.
„За њих је кључни проблем то што Србија није геополитички довољно опредељена против Руске Федерације, што није стратешки усклађена са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ и што не уводи санкције Русији“, објашњава он.
Управо та друга групација, како додаје, континуирано производи нове политичке тестове лојалности, којима Србија треба да доказује усклађеност са спољнополитичким приоритетима Брисела.
Ове две групе су флуидне, па постоје државе које припадају обема групама и то се видело кроз њихове дипломатске сигнале. У сваком случају јасно је да постоји једна снажна групација која се противи да Србија отвори кластер 3.
Технички спремна – политички блокирана
Посебно проблематичним Митић сматра чињеницу да Европска комисија већ четири године заредом понавља да је Србија технички спремна за отварање кластера 3.
„Ради се о кластеру у оквиру којег постоји више поглавља која уопште нису отворена, али је јасно да се овде не ради о техничким условима. Ради се искључиво о политичким“, наглашава он.
У том тренутку, процес престаје да буде меритократски и постаје политички арбитраран.
„Када се удаљавате од копенхашких критеријума и улазите у широко схваћене политичке и геополитичке захтеве, то постаје практично један бунар без дна“, упозорава Митић.
Он указује и на често занемарену димензију процеса — улогу националних парламената појединих држава ЕУ.
„Не говоримо само о извршним властима. У Бундестагу, у холандском парламенту и у парламентима других држава постоје снажне политичке структуре које се врло активно боре против тога да Србија отвори кластер 3“, каже он.
Тиме се процес додатно компликује, јер се притисци не генеришу само на нивоу Брисела, већ и унутар унутрашњих политичких динамика држава чланица.
Све ово, како Митић истиче, неминовно се одражава на расположење грађана Србије.
„Видели смо истраживања према којима око 60 одсто грађана Србије сматра да Србија никада неће постати чланица ЕУ. Подршка Европској унији пала је на око 38 одсто“, подсећа он.
Такво стање, сматра Митић, слаби политичку вољу за спровођење реформи, нарочито оних које се доживљавају као директно супротстављене националним интересима.
Снажан дипломатски сигнал
Ипак, упркос свему, одлуку не би требало тумачити као стратешки заокрет, сматра наш саговорник; ради се о разочарању које је манифестовано кроз конкретну одлуку, али она има снажан симболички карактер.
„Власт у Београду сматра да је учинила све што је могло. Али, ако говоримо о процесу заснованом на заслугама, из Београда се чини да неке државе, као што је Албанија, која наставља са великоалбанском политиком и за то била награђивана, постоји много више разумевања за њихову политику, него за политику Београда“, каже Митић.
То, према његовим речима, није ништа ново, али некада се мора послати дипломатски сигнал, а одлука то јесте.
Српски реалполитички одговор
Оно што одлука показује је да Србија води политику „хеџинга“, односно политику која се залаже да се „не стављају сва јаја у једну корпу“, без обзира што се наша земља налази у европском, то јест у евроатлантском окружењу и без обзира што је кандидат за чланство у ЕУ, објашњава Митић.
Одлука о томе да се не иде на Међувладину конференцију у Брисел требало би, према његовом мишљењу да ојача маневарски простор Србије за снажење и интензивирање сарадње, пре свега са великим силама чији утицај ЕУ покушава да истисне са простора тзв. Западног Балкана.
„Она ипак одржава важне стратешке односе са земљама са којима и има стратешка партнерства – са Русијом и Кином, а има и стратешки дијалог са САД. Чињеница је да су све то земље са којима би Србија морала да ради на један врло предан начин и у будућности. А то су и силе са којима Брисел нема добре односе. Он је у дипломатском и безбедносном сукобу са Руском Федерацијом, у идеолошко-тарифном је сукобу и са Кином и са САД“, напомиње Митић.
Са аспекта реалполитике, за Србију би било много боље да не улази у воз који води ка конфронтацији са три водеће светске силе, а поготово ако тај воз испред себе гази разне српске националне интересе, пре свега национални интерес везан за Косово и Метохију, закључује он.
Погледајте и:
