Велико откриће о Сунцу: Детаљна мапа креирана до „тачке без повратка“ /видео/
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Научници су комбинујући податке са више свемирских летелица широм Сунчевог система креирали су до сада најдетаљнију мапу кључне границе на Сунцу. То је граница где Сунчев магнетни утицај престаје да убрзава соларни ветар, позната као Алфвенова површина.
Први пут, ова променљива структура је континуирано реконструисана откривајући како се њен облик мењао током прве половине 25. соларног циклуса, пише "Science Alert".
Мапа пружа кључне информације за разумевање Сунчеве блиставе атмосфере.
„Подаци Паркерове соларне сонде дубоко испод Алфвенове површине могли би помоћи у одговорима на велика питања о сунчевој корони, попут тога зашто је тако врућа“, каже астрофизичар Сем Бедман из Харвардског и Смитсонијановог центра за астрофизику (CfA), први аутор студије. „Али да бисмо одговорили на та питања, прво морамо тачно знати где је граница“, додаје он.
Шта је Алфвенова површина?
Алфвенова површина, граница коју научници познају деценијама, је тачка без повратка. То је место где магнетни утицај Сунца слаби до тачке где таласи соларног материјала више не могу да се врате ка Сунцу, а соларни ветар, како се удаљава, губи своју магнетну везу са овом звездом.
Соларни ветар је константан ток честица који извире из Сунца и путује кроз цео Сунчев систем. Иако може да побегне испод Алфвенове површине, управо је та површина граница где ветар прелази из магнетног вођења у слободно струјање.
Начин на који се овај интерфејс мења – ширење, скупљање и стварање шиљака – директно утиче на то како он интерагује са Земљом и другим планетама. Ово игра кључну улогу у свемирском времену, феномену који може угрозити комуникационе технологије, електроенергетске мреже и сателите у орбити. Поред тога, Сунце је једина звезда за коју имамо алат за директно мерење Алфвенове површине: Паркерову соларну сонду.
Паркеров смели зарон
Од 2021. године, Паркерова соларна сонда је више пута заронила испод Алфвенове површине, шаљући назад податке који су сада потврђени као недвосмислен узорак динамике испод те границе.
„Овај рад показује ван сваке сумње да са сваком орбитом, Паркерова соларна сонда зарони дубоко у регион где се рађа соларни ветар“, каже астроном Мајкл Стивенс из CfA. „Сада улазимо у узбудљив период где ће сонда из прве руке сведочити како се ови процеси мењају док Сунце улази у следећу фазу свог циклуса активности.“
Истраживачи су анализирали податке које је сонда прикупила током својих најближих приближавања Сунцу, названих перихел.
Упоредили су ове податке са посматрањима летелице "Солар Орбитер", која проучава Сунце са веће удаљености, као и са подацима са три летелице које се налазе у Лагранжевој тачки L1 - гравитационо стабилном региону између Земље и Сунца. Ове три летелице су пружиле кључне информације о брзини, густини, температури и магнетном пољу соларног ветра.
Поглед у будућност и друге звезде
Резултати су открили да је Паркер само загребао површину турбулентне Алфвенове површине током већине својих прелета. Тек током своја два најдубља зарона, извршена на врхунцу соларне активности, сонда је успела да зарони дубоко испод границе.
Комбиновани подаци, прикупљени током шест година како се соларна активност повећавала, такође су показали да се Алфвенова површина проширила за око 30 процената своје просечне висине.
„Како Сунце пролази кроз циклусе активности, оно што видимо јесте да облик и висина Алфвенове површине око Сунца постају све већи и такође шиљатији“, каже Бадман. „То је заправо оно што смо предвидели у прошлости, али сада то можемо директно да потврдимо.“
Ова открића ће помоћи научницима да детаљније разумеју физику Сунца, посебно са будућим подацима које ће Паркер прикупити како се Сунце приближава соларном минимуму.
Истраживање такође има импликације за проучавање других звезда. На пример, звезде са јачим магнетним пољима вероватно имају много веће Алфвенове границе, што би могло утицати на планете у блиским орбитама и потенцијално ометати развој живота.
„Раније смо могли само да проценимо границу Сунца из даљине, без икаквог начина да проверимо да ли смо добили тачан одговор, али сада имамо прецизну мапу коју можемо да користимо за навигацију док је проучавамо“, закључује Бадман.
Истраживање је објављено у часопису "The Astrophysical Journal Letters".
Погледајте и:
