Љубинка Милинчић: Иза нас преломна година, а Западу стиже наплата рачуна – Русија их све изненадила
20:00 02.01.2026 (Освежено: 20:33 02.01.2026)
© Фото : Дејан Симић
Пратите нас
Ексклузивно
Рат у Украјини улази у завршну, али најопаснију фазу у којој Европа економски слаби, Запад губи стратешку иницијативу, а мировни процес се намерно саботира, док Украјина плаћа цену покушаја да се Русија порази, упозорава Љубинка Милинчић, главна уредница Спутњика Србија у емисији „Од четвртка до четвртка“.
Прошла година не може се описати другачије него као изузетно тешка и преломна. Била је то година у којој су многе илузије пале, а стварни односи моћи изашли на површину, каже Љубинка Милинчић у разговору са водитељком и уредницом емисије "Од четвртка до четвртка", Наташом Милосављевић.
„Прошлу годину морамо да окарактеришемо као изузетно тешку. Сви смо мислили да ће рат у Украјини можда престати, међутим, охрабрујуће вести стигле су тек крајем године“, истиче Милинчићева.
Управо у тренутку када се учинило да мировни процес добија на замаху, уследио је потез који је, по њеним речима, отворио низ озбиљних питања.
„Мировни преговори су добили на замаху, а онда је Украјина извела напад, и то на резиденцију председника Руске Федерације“, подсећа она.
Напад као порука, а не војна операција
Тај догађај не може да се посматра само као војни инцидент, већ као политичка и симболичка порука.
„Појавила су се мишљења, чак и на Западу, да је тај чин заправо био акт и против Русије и против Сједињених Америчких Држава“, каже Милинчићева.
У том контексту, поставља се кључно питање будућности дијалога – каква је његова будућност и да ли су украјински потези само „подбадање“, односно стављање клипова у точкове мировног процеса
Према мишљењу главне уреднице Спутњика Србија, уочава се разлика између јавне реторике и стварне политике – сви се заклињу да желе мир; не постоји политичар који је рекао да не жели мир; међутим, у стварности велики број лидера заправо не жели мир. Корен проблема је, сматра она, у стратешким одлукама донетим много пре почетка рата.
„Пре четири године они су себи зацртали циљ да морају стратешки да поразе Русију. То нису успели. Русија их је веома изненадила. Русија је земља која, док истовремено троши снагу, људе и новац на специјалну војну операцију, успева да економски напредује – и то невероватно добро за такве услове. То јој не могу опростити. Русија се показала много јачом него што се очекивало и они то једноставно не желе да прихвате“, истиче Милинчићева.
Напад на резиденцију на Валдају има и снажну симболику, с обзиром да се ради о месту окупљања аналитичара и политичара са свих светских меридијана, где се разговара о глобалним процесима. Напад није морао да има за циљ физичко уништење, већ поремећај и провокацију. Али Путин не реагује импулсивно. Он мери последице и никада не реагује „на прву лопту“, додаје она.
Европа – од самоуверености до слабости
Док је Русија показивала отпорност, Европа је, према оцени Милинчићеве, доживела супротан процес.
„У међувремену, док је Русија напредовала, видели смо један парадокс у Европи. Земље које су саме себе сматрале снажнима, показале су колико су у ствари слабе. Уништиле су своје економије, буквално. Немачка, мотор Европе, већ три године је у рецесији. То је било незамисливо. И ово ће највероватније бити четврта година. Француска је данас најзадуженија европска земља, а Немачка иде добрим путем да је стигне. Немачка је имала закон који јој је бранио прекомерно задуживање, али је тај закон промењен. Сада могу да се задужују колико год желе, без размишљања ко ће то да врати“, објашњава она.
Ситуација је данас врло необична: европске земље су губитници јер су уложиле огроман новац и сопственим грађанима сада не могу да објасне како су огромна средства буквално бациле на ломачу. Грађанима европских држава треба објаснити зашто је гас скупљи, зашто радници добијају отказе у фабрикама аутомобила…
„Избори се приближавају и сигурно ће све доћи на наплату европским лидерима који се овако понашају. Поставља се питање како не схватају да власт није вечна. Али то је још један парадокс – и уједно срећна околност, јер ништа није вечно. Могуће је да им управо то даје снагу: радићемо шта хоћемо док смо на власти, а после нас потоп. Француска ће за годину, годину и по дана имати изборе, ако не и раније. Немачка такође. У Европи ће се десити много промена“, наглашава Милинчићева.
Америка мења улогу, Европа остаје заробљена
Један од највећих парадокса садашњег тренутка јесте позиција Сједињених Држава.
„Парадоксално, у овом тренутку Америка жели мир“, каже Милинчићева, подсећајући да је реч о земљи која је деценијама покретала ратове.
Посебно је занимљиво што се, пре и после сусрета са Зеленским, Трамп чуо са Владимиром Путином; та врста комуникације донедавно је деловала незамисливо, али то показује ко су стварни актери светске политике. Колико год да говоримо о мултиполарном свету, о њему ипак одлучују највеће и најјаче државе – Сједињене Америчке Државе, Русија, а вероватно ће се укључити и Кина и Индија.
„Трамп је тип победника. Он разговара само са победницима и великим силама. Зеленског је у почетку отворено понижавао, касније га формално примао, али суштински му ништа није дао. Истовремено, са Путином може да разговара у било ком тренутку, чак и без јавног саопштења“, каже Милинчићева.
Зеленски као симбол потрошене политике
Говорећи о Украјини, Милинчићева указује да се судбина Владимира Зеленског све јасније назире:
„Већ се отворено говори да он политички неће преживети све ово. Цена коју ће морати да плати је огромна и велико је питање да ли ће моћи да је изнесе“.
Она посебно истиче одсуство америчке подршке након сусрета са Доналдом Трампом. Разговори на Флориди једни су од ретких после којих се није чуло ништа са америчке стране – обично се јаве макар „анонимни извори“, али после тих разговора могао се чути само Зеленски, додаје наша саговорница.
Шеф кијевског режима очигледно се „копрца“ свестан своје политичке, али можда и личне судбине – реч је о човеку који је своју земљу гурнуо у рат и проузроковао огроман број жртава.
„Он није уништио само једну генерацију, већ је нанео трајну штету демографском и генетском потенцијалу Украјине. Поставља се страшно питање: ко ће рађати децу у тој земљи и каква је њена будућност? Ипак, није све само на Зеленском. Он је пијун у рукама Запада који деценијама има опсесију кажњавања Русије. До Другог светског рата они су слали своје људе да гину, а данас су нашли „паметније“ решење – да уместо њих гину Украјинци. Зато мислим да би за Зеленског било најбоље да негде нестане, али изгледа да ни ту опцију више нема. Не види се да му је ико понудио сигурно уточиште“, оцењује Милинчићева.
Европа без визије, свет без поверења
Све у свему, Европска унија је у дубокој кризи, без енергетске стабилности, новца, док су њени лидери под све већим притиском. Све то, у садејству са агресивном антируском пропагандом, узрокује ремилитаризацију Европе – производња оружја служи као начин да се смањи незапосленост, међутим, познато је из историјског искуства колико је тај пут опасан, поготово ако ремилитаризацију предводи Немачка, наводи Милинчићева.
„Европска унија данас је дубоко разједињена. Она више не функционише као равноправна заједница држава, већ као механизам у којем одлучују они који мисле „исправно“. НАТО тражи све већа издвајања, иако већина држава то не може да издржи“, каже она.
Са друге стране, Украјина више не постоји у облику у којем је постојала. Сада се мпоже звати како хоће, али та држава је празна љуштура. Мир можда није близу у временском смислу, али већ је видљив, с обзоиром да су неки од руских захтева због којих је покренута специјална операција, остварени.
Ипак, остаје питање поверења – може ли се након свега веровати Западу, поготово након искуства са Минским споразумима, закључује Љубинка Милинчић.
Погледајте и:
