https://sputnikportal.rs/20260102/od-korseta-do-selfija-zasto-je-tortura-nad-telom-jaca-nego-ikad-ranije-1194205499.html
Од корсета до селфија: Зашто је тортура над телом јача него икад раније?
Од корсета до селфија: Зашто је тортура над телом јача него икад раније?
Sputnik Србија
Тело је данас постало провокација, мамац за реакцију публике, доказ да постојимо зато што смо виђени, каже у разговору за Спутњик књижевница Љубица Арсић... 02.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-02T14:30+0100
2026-01-02T14:30+0100
2026-01-02T14:30+0100
култура
култура
интервју
књижевност
љубица арсић
лав николајевич толстој
фјодор михајлович достојевски
александар пушкин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/07/11/1174951369_0:0:3009:1693_1920x0_80_0_0_34fceed03cc324b859fbafd7508a4b99.jpg
Књига есеја „Голи и обучени“, коју је објавила Агора, спаја две на први поглед неспојиве области – књижевност и моду. Љубица Арсић нас вешто води кроз свет књижевне класике, али из угла онога што литерарни јунаци носе, указујући нам кроз избор боја, материјала и кројева не само на снагу маште књижевних великана и на сложеност унутрашњег света њихових измаштаних ликова, него и на важне друштвене и културне промене које су обележиле развој цивилизације.Одећа у овој књизи никада није декорација, већ знак, порука, стратегија и, врло често, кључ за разумевање судбине књижевног лика. Како сама ауторка каже, име и одећа које јунак добија „поуздани су знаци његове судбине – знаци који трају све док не затворимо књигу“.Књига је, како открива ауторка, настајала читаву деценију. Љубица Арсић је, не само као писац, него и као читалац који страствено воли књижевност и има редак таленат да запази детаље који другима обично промакну, годинама изнова ишчитавала књижевне класике, дивила се њиховом дару да кроз суптилне симболе, садржане у одевним предметима књижевних јунака, наговесте њихову судбину, открију њихов карактер, али и да оставе трагове о соптвеном животу.„Чини ми се да није књижевност била та која ме је подстакла да пишем ову књигу, него стварни живот. Зашто неко бира одређену боју, зашто жели да буде упадљив или, напротив, да се сакрије иза сивог или црног – та питања сам прво постављала себи у односу на живе људе, а онда сам знала да то мора да постоји и у књижевности“, каже Љубица Арсић.Тако је почело њено поновно ишчитавање класика – из жеље да уочи оно што је одувек било ту, али се често превиђа: како писци облаче своје јунаке и зашто баш тако.Раскошни свет Толстоја и понижени и увређени људи ДостојевскогПосебно место у књизи заузимају класици попут Толстоја, Достојевског, Андрића, Пруста, Флобера, Булгакова, писаца који су, како каже Љубица Арсић, „знали шта раде“ када су бирали тканине, боје и кројеве за своје јунаке.„Према сведочењу супруге Софије Андрејеве, Толстој је месецима листао модне часописе које му је набављала, пажљиво је разгледао илустрације, распитујући се о сваком детаљу, а потом је запажања записивао у бележницу“, наводи Љубица Арсић.Упоређујући Толстоја и Достојевског, она примећује да се њихови ликови крећу истим градовима, али као да не припадају истом свету.Према њеном мишљењу, иако Достојевски није рођен у сиромаштву, управог га је искуство финансијског и егзистенцијалног краха најдубље обликовало: „Он је најбоље писао када је све изгубио. Сиромаштво је за њега психолошка категорија, а не само питање новца“.Отуда и њено посебно интересовање за класике, писце који су свесно обраћали пажњу на детаљ и умели кроз одећу да саопште оно што лик не може или не сме да изговори. У тим описима нема случајности: боје хаљина Еме Бовари нису случајно разне нијансе плаве и зелене, које указују на водени свет и на главну јунакињу као нимфу која трагично завршава живот испијањем арсеника, као што ни Ана Карењина на балу није случајно обукла једноставну, елегантну црну хаљину с дискретним украсима, јер тиме до изражаја долази њена лепота, прожета емотивним богатством.Љубица Арсић, ипак, посебну пажњу поклања Аниној црвеној торбици, модном детаљу који у првим поглављима романа открива њену елеганцију, да би се у последњем поглављу појавила као предмет који нервозно покушава да стргне с руке, јер је спречава да оствари своју злокобну намеру да се баци под воз.Бавећи се судбином Ане Карењине, ауторка луцидно примећује и да „сваки писац, ма колико се удаљио описујући туђу, у ствари прича своју сопствену причу“, подсећајући нас на то да је и сам Толстој последње тренутке живота провео на железничкој станици, далеко од свог дома и породице.Пушкинов бели прслук – од елеганције до трагедијеЈедан од најупечатљивијих примера у књизи јесте прича о Пушкиновом белом прслуку, који је писац носио када га је погодио фатални Дантесов метак и који је сада изложен у његовом музеју у Москви. Љубица Арсић овај одевни предмет види као симбол чистоте и елеганције, али и као коначне трагедије.Одећа као „футрола“Књига се не задржава само на књижевности и моди, већ отвара бројна питања која се тичу односа према људском телу – како кроз историју, тако и у данашњем времену. Корсети, стезници, рукавице, перике – све те „футроле“ тела сведоче о сталној потреби да се оно контролише, обликује и преобликује, само на различите начине.„Имамо утисак да је данас тело слободно, али мислим да је тортура јача него икада. Некада су то били корсети, стезници, фишбајни, наглашвање груди или задњице разним додацима, данас су то теретане, исцрпљивање дијетама, естетске операције. И све то указује на непрестано незадовољство сопственом сликом“, каже Љубица Арсић.У том контексту, савремена опседнутост селфијима и филтерима делује као нова форма старе несигурности.Међу бројним детаљима које Љубица Арсић износи у књизи, многи су филмски узбудљиви, попут приче о рукавицама – од њихове симболике до мрачне анегдоте о Борџијама које су овим модним додатком тровале своје непријатеље; или приче о перикама на француском двору, које су испод слапова увојака, коврџи, цвећа и других украса криле кожне болести, вашке и данас готово непојамну нехигијену Версаја.„Чини ми се да је та претерана раскош и та предимензионирана глава, која је заправо назнака безумности, нешто што је несвесно, без икакве тактике, предвидело суноврат који ће уследити на гиљотини“, каже Љубица Арсић.Књига „Голи и обучени“ управо због тога није само штиво које нам омогућава да поново откривамо разнолики свет књижевне класике, него и нови поглед на човека који се непрестано облачи и разодева, и пред другима, и пред самим собом. И док се чита, стално нас наводи на закључак да одело не само да чини човека, него га, хтео он то или не, и одаје.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, интервју, књижевност, љубица арсић, лав николајевич толстој, фјодор михајлович достојевски, александар пушкин
култура, интервју, књижевност, љубица арсић, лав николајевич толстој, фјодор михајлович достојевски, александар пушкин
Од корсета до селфија: Зашто је тортура над телом јача него икад раније?
Тело је данас постало провокација, мамац за реакцију публике, доказ да постојимо зато што смо виђени, каже у разговору за Спутњик књижевница Љубица Арсић, ауторка књиге есеја „Голи и обучени“, својеврсне алтернативне историје књижевности, сагледане кроз историју одевања.
Књига есеја „Голи и обучени“, коју је објавила Агора, спаја две на први поглед неспојиве области – књижевност и моду. Љубица Арсић нас вешто води кроз свет књижевне класике, али из угла онога што литерарни јунаци носе, указујући нам кроз избор боја, материјала и кројева не само на снагу маште књижевних великана и на сложеност унутрашњег света њихових измаштаних ликова, него и на важне друштвене и културне промене које су обележиле развој цивилизације.
Одећа у овој књизи никада није декорација, већ знак, порука, стратегија и, врло често, кључ за разумевање судбине књижевног лика. Како сама ауторка каже, име и одећа које јунак добија „поуздани су знаци његове судбине – знаци који трају све док не затворимо књигу“.
Књига је, како открива ауторка, настајала читаву деценију. Љубица Арсић је, не само као писац, него и као читалац који страствено воли књижевност и има редак таленат да запази детаље који другима обично промакну, годинама изнова ишчитавала књижевне класике, дивила се њиховом дару да кроз суптилне симболе, садржане у одевним предметима књижевних јунака, наговесте њихову судбину, открију њихов карактер, али и да оставе трагове о соптвеном животу.
„Чини ми се да није књижевност била та која ме је подстакла да пишем ову књигу, него стварни живот. Зашто неко бира одређену боју, зашто жели да буде упадљив или, напротив, да се сакрије иза сивог или црног – та питања сам прво постављала себи у односу на живе људе, а онда сам знала да то мора да постоји и у књижевности“, каже Љубица Арсић.
Тако је почело њено поновно ишчитавање класика – из жеље да уочи оно што је одувек било ту, али се често превиђа: како писци облаче своје јунаке и зашто баш тако.
„Нисам желела да се задржим само на социјалном оквиру, да одећу читам искључиво као знак сталежа или епохе. Занимала ме је одећа као део психологије, као стратегија маске коју писац гради да би истовремено и сакрио и разоткрио лик. Речима и поступцима можемо да лажемо, али ти спољни знаци – одећа, говор тела – ретко лажу. Они директно саопштавају нешто о нама, чак и када тога нисмо свесни“, наглашава Љубица Арсић.
Раскошни свет Толстоја и понижени и увређени људи Достојевског
Посебно место у књизи заузимају класици попут Толстоја, Достојевског, Андрића, Пруста, Флобера, Булгакова, писаца који су, како каже Љубица Арсић, „знали шта раде“ када су бирали тканине, боје и кројеве за своје јунаке.
„Према сведочењу супруге Софије Андрејеве, Толстој је месецима листао модне часописе које му је набављала, пажљиво је разгледао илустрације, распитујући се о сваком детаљу, а потом је запажања записивао у бележницу“, наводи Љубица Арсић.
Упоређујући Толстоја и Достојевског, она примећује да се њихови ликови крећу истим градовима, али као да не припадају истом свету.
„Код Толстоја имамо отмени свет, Вронског, балове, униформе, раскош. Код Достојевског су то убоги студенти, посрнуле девојке, коцкари. И то није случајно. То је око писца које бира оно што му је психолошки блиско“, наводи наша саговорница.
Према њеном мишљењу, иако Достојевски није рођен у сиромаштву, управог га је искуство финансијског и егзистенцијалног краха најдубље обликовало: „Он је најбоље писао када је све изгубио. Сиромаштво је за њега психолошка категорија, а не само питање новца“.
Отуда и њено посебно интересовање за класике, писце који су свесно обраћали пажњу на детаљ и умели кроз одећу да саопште оно што лик не може или не сме да изговори. У тим описима нема случајности: боје хаљина Еме Бовари нису случајно разне нијансе плаве и зелене, које указују на водени свет и на главну јунакињу као нимфу која трагично завршава живот испијањем арсеника, као што ни Ана Карењина на балу није случајно обукла једноставну, елегантну црну хаљину с дискретним украсима, јер тиме до изражаја долази њена лепота, прожета емотивним богатством.
Љубица Арсић, ипак, посебну пажњу поклања Аниној црвеној торбици, модном детаљу који у првим поглављима романа открива њену елеганцију, да би се у последњем поглављу појавила као предмет који нервозно покушава да стргне с руке, јер је спречава да оствари своју злокобну намеру да се баци под воз.
Бавећи се судбином Ане Карењине, ауторка луцидно примећује и да „сваки писац, ма колико се удаљио описујући туђу, у ствари прича своју сопствену причу“, подсећајући нас на то да је и сам Толстој последње тренутке живота провео на железничкој станици, далеко од свог дома и породице.
Пушкинов бели прслук – од елеганције до трагедије
Један од најупечатљивијих примера у књизи јесте прича о Пушкиновом белом прслуку, који је писац носио када га је погодио фатални Дантесов метак и који је сада изложен у његовом музеју у Москви. Љубица Арсић овај одевни предмет види као симбол чистоте и елеганције, али и као коначне трагедије.
„Када сам била у музеју у Москви, слушајући кустоскињу која је кроз сузе говорила о том прслуку пробушеном метком, помислила сам да Пушкину и не можемо да доделимо никакву другу смрт. Не могу да га замислим како умире у кревету од температуре. Он је и у поезији, и у животу био неко ко јуриша, ко излаже груди. Тај бели прслук, обележен метком, јесте његова права слика“, закључује Љубица Арсић.
Књига се не задржава само на књижевности и моди, већ отвара бројна питања која се тичу односа према људском телу – како кроз историју, тако и у данашњем времену. Корсети, стезници, рукавице, перике – све те „футроле“ тела сведоче о сталној потреби да се оно контролише, обликује и преобликује, само на различите начине.
„Имамо утисак да је данас тело слободно, али мислим да је тортура јача него икада. Некада су то били корсети, стезници, фишбајни, наглашвање груди или задњице разним додацима, данас су то теретане, исцрпљивање дијетама, естетске операције. И све то указује на непрестано незадовољство сопственом сликом“, каже Љубица Арсић.
У том контексту, савремена опседнутост селфијима и филтерима делује као нова форма старе несигурности.
„Данас објављујете слику за коју знате да то нисте ви, али је ипак објављујете. И ту настаје осећај угрожености, јер стварност показује нешто друго. Човек остаје сам, с утиском да прави он – не постоји“, упозорава Љубица Арсић.
Међу бројним детаљима које Љубица Арсић износи у књизи, многи су филмски узбудљиви, попут приче о рукавицама – од њихове симболике до мрачне анегдоте о Борџијама које су овим модним додатком тровале своје непријатеље; или приче о перикама на француском двору, које су испод слапова увојака, коврџи, цвећа и других украса криле кожне болести, вашке и данас готово непојамну нехигијену Версаја.
„Чини ми се да је та претерана раскош и та предимензионирана глава, која је заправо назнака безумности, нешто што је несвесно, без икакве тактике, предвидело суноврат који ће уследити на гиљотини“, каже Љубица Арсић.
Књига „Голи и обучени“ управо због тога није само штиво које нам омогућава да поново откривамо разнолики свет књижевне класике, него и нови поглед на човека који се непрестано облачи и разодева, и пред другима, и пред самим собом. И док се чита, стално нас наводи на закључак да одело не само да чини човека, него га, хтео он то или не, и одаје.
