https://sputnikportal.rs/20260102/partizan-sport-kosarka-evroliga-zeljko-obradovic-trener-djoan-penjaroja-1193994353.html

Партизан који мора да се сети ко је

Партизан који мора да се сети ко је

Sputnik Србија

Година која је требало да потврди континуитет европског Партизана завршава се као година потпуног колапса. Уместо стабилности – вакуум идентитета. Уместо... 02.01.2026, Sputnik Србија

2026-01-02T18:34+0100

2026-01-02T18:34+0100

2026-01-02T18:34+0100

спорт

спорт

кошарка

евролига (кошарка)

кк партизан

жељко обрадовић

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/08/1d/1189479082_0:137:3072:1865_1920x0_80_0_0_3eb70c210520f97791bab89dd43217af.jpg

Одлазак Жељка Обрадовића није био само спортска вест, већ тектонски поремећај који је оголио дубоке пукотине у управи, у свлачионици, у карактерима играча и у самом начину на који савремени Партизан покушава да опстане између традиције и реалности модерне кошарке.Нешто више од месец дана након што је најтрофејнији европски тренер напустио клуб, Партизан улази у 2026. годину са новим шефом струке. Ђоан Пењароја је у Београд стигао тихо, без конференција и великих речи, дочекан од спортског директора Жарка Паспаља. Тишина на аеродрому била је симбол тренутка – Партизан данас нема луксуз реторике. Има само потребу за редом.Шпански тренер је потписао уговор до лета 2027. године, вредан 1.300.000 евра, и преузео је екипу која се у Евролиги у том тренутку налазила на скору 6–11 и на 17. месту. Његов задатак није само тактички, пре свега је психолошки и организациони.Одлазак Жељка Обрадовића није био импулсиван чин. Месец дана пре него што је повукао потез, јасно је наговестио шта ће се догодити уколико се ствари не промене. Промена није било. Према сведочењу његовог дугогодишњег помоћника Ђозепа Марије Искјерда, ситуација је постала „слепа улица“.Избор је био бруталан: или масовна чистка играчког кадра, или повлачење комплетног стручног штаба. Обрадовић је одбио прву опцију – није желео да клуб финансијски крвари – и изабрао одлазак. Не као пораз, већ као једино могуће решење.Искјердо је изговорио оно што се месецима осећало: део играча није веровао у Обрадовићев приступ. Не због пасоша или кошаркашке школе, већ због неразумевања контекста. Нису схватали где су дошли, шта значи Партизан, какву тежину носи Евролига, Београд и име које стоји на клупи. Постојала је група којој се није допадао начин рада – и то се видело.Преломни тренутак био је пораз од Панатинаикоса. Тада је, према Искјерду, Обрадовић рекао да је крај. Не из ината, већ из исцрпљености. Свакодневни стрес почео је да угрожава здравље. Партизан, клуб његовог живота, постао је извор патње. Ту је повучена линија.Након његовог одласка, екипу је привремено преузео Мирко Оцокољић. Уследиле су четири победе, укључујући и вечити дерби против Црвене звезде у Евролиги. Игра је деловала растерећеније, брже, проточније. Као да је екипи скинут терет са рамена.Двејн Вашингтон тада је изговорио реченицу која ће касније добити потпуно другачију тежину.„Осећали смо мање притиска. Играли смо слободније и брже. Погледали смо се у огледало и схватили да смо ми ти који контролишемо шта се дешава на терену.“У тој изјави била је сажета суштина проблема. Под ауторитетом су се осећали спутано. Без ауторитета – ослобођено. Али слобода без структуре траје кратко. Виртус је то разоткрио до краја. Пораз 86:68 у Београду није био само лош резултат – био је распад система у реалном времену.После тог пораза, изјаве играча додатно су оголиле проблем. Стерлинг Браун је поручио да га не занимају звиждуци навијача. Џабари Паркер говорио је о сопственој вредности и будућности, наглашавајући да је „један од најбољих играча у Европи“. Вашингтон је остао дистанциран и прагматичан.То нису биле лоше изјаве у класичном смислу. Биле су искрене – и управо зато опасне. Показале су тим јаких индивидуалаца, али слабог колектива. Људе са поносом, али без заједничког именитеља. Професионалце који знају ко су, али не и коме припадају.Душко Вујошевић је давно рекао да играчима не смеш сломити понос нити убити креативност. Али је исто тако упозоравао на границу. Партизан је ту границу изгубио. Под Обрадовићем је имао ред који је трошио енергију. Без Обрадовића добио је слободу која је појела структуру.Ђоан Пењароја долази са озбиљним ЦВ-јем – Валенсија, Басконија, Барселона, две ФИБА Лиге шампиона са Бургосом. Али долази и у средину која не прашта, у свлачионицу пуну ега и у клуб који тражи идентитет, не само победе. Уз помоћ Уроша Драгићевића, који ће имати улогу комуникационог моста, Пењароја мора да уради оно најтеже: да постави границе, а да не сломи људе.Партизан данас није ни Обрадовићев тим, ни Оцокољићев тим, ни Пењаројин. Он је тим између две епохе, заглављен између два зида – система без емоције и емоције без система.На крају године, Партизан нема јасне одговоре, али има јасне лекције. Ауторитет без поверења не функционише. Слобода без одговорности не траје. Его без колектива разара. Традиција без прилагођавања постаје терет. А модерност без разумевања контекста – празна форма.Нова година доноси новог тренера. Не гарантује нови Партизан. То зависи од тога да ли ће клуб коначно успети да споји оно што му стално измиче – идентитет и реалност, понос и дисциплину, слободу и ред.Јер Партизан може да преживи лошу сезону, али оно што не сме да изгуби јесте – свест о томе ко је.

https://sputnikportal.rs/20260102/davorin-tosic-crvena-zvezda-zeleznicar-sport-fudbal-1194380399.html

2026

Вести

sr_RS

спорт, кошарка, евролига (кошарка), кк партизан, жељко обрадовић