https://sputnikportal.rs/20260131/izgradio-carsku-rusiju-a-onda-je--zaboravljen-sudbina-coveka-koji-je-stvorio-vecni-sankt-peterburg-1195345949.html
Изградио царску Русију, а онда је заборављен: судбина човека који је створио вечни Санкт Петербург
Изградио царску Русију, а онда је заборављен: судбина човека који је створио вечни Санкт Петербург
Sputnik Србија
Човек који је заслужан за раскошни изглед Санкт Петербурга, архитекта Франческо Бартоломео Растрели, умро је готово неприметно. Творац Зимског дворца... 31.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-31T14:32+0100
2026-01-31T14:32+0100
2026-01-31T14:32+0100
култура
култура
орбита културе
санкт петербург
књижевност
архитектура
петар велики
катарина велика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/04/1c/1136886986_0:27:3129:1787_1920x0_80_0_0_9cbe25eef83b89a69e5e04a800b820cc.jpg
Уметност која је засенила свог творцаРастрелијева архитектонска дела преживела су бројне цареве, битке, кризе, али је сам уметник пао у заборав. Управо тај парадокс – да је човек који је обликовао визуелни идентитет царске Русије данас маргинална историјска фигура – у средишту је романа „Растрели“ Соње Мандић и Светлане Томић. Циљ ауторки био је да отворе питање: како нестају уметници чија су дела постала вечна.„Од самог почетка привукла нас је чињеница да је Растрели аутор неких од најмонументалнијих грађевина Европе 18. века, али да је упркос томе данас готово заборављен. И Соња и ја смо по вокацији професори, бавимо се младима, али и световима који су претходили овом нашем. Када смо наишле на тако снажну, а истовремено замрачену биографију, јавила се потреба да тог човека поново призовемо, да подсетимо на њега и на све оно што је урадио“, каже у разговору за Спутњик Светлана Томић.Она истиче да Растрели није био само велики архитекта, већ човек кроз чију се судбину огледа то како историја поступа с уметницима када се промене укус и идеологија.А почетни подстицај за писање романа био је, како за Спутњик каже Соња Мандић, готово случајан.„Светланина кћерка, која студира архитектуру, у једном тренутку није могла да пронађе довољно материјала о Растрелију. То је био окидач за истраживање. Када смо касније дошле на идеју да пишемо роман, схватиле смо да је управо та празнина у његовој биографији простор за књижевност“, наводи Соња Мандић.Роман „Растрели“ не покушава да буде историјска реконструкција у строгом смислу. Ауторке наглашавају да су, поред чињеница, користиле и књижевну имагинацију.„Да би се један век оживео, морају се приказати људи какви су заиста били или какви су могли бити. Растрели је код нас приказан не само као уметник, већ као човек, с врлинама и манама. Само тако читалац може да га доживи као блиског“, каже Соња Мандић и додаје да тај приступ омогућава да се његова судбина чита и као универзална прича о стварању, амбицији и зависности од моћи.Човек који је створио „Северну Венецију“Живот Франческа Бартоломеа Растрелија био је нераскидиво везан за двор. Као син вајара Карла Бартоломеа Растрелија, у Русију је дошао као „син“, с отвореним вратима, али и сталном потребом да доказује да није ту случајно. Славу је стекао у време царице Ане Ивановне и Јелисавете Петровне, своје највеће музе. У том периоду настају здања која и данас дефинишу Санкт Петербург као „Северну Венецију“.Растрели је, како објашњава Светлана Томић, западноевропски барок преобликовао у нешто ново, у стил који ће касније бити назван „јелисаветински барок“ – раскошан, али дубоко обележен руском традицијом и материјалима. Његова архитектура је препознатљива по таласастим фасадама, динамици маса, снажним колористичким контрастима (плава, бела, злато) и наглашеној театралности.Пад у заборавМеханизам који је Растрелија уздигао, довео га је и до пада. Када је на власт дошла Катарина Велика, барок је постао симбол прошлости, коју је нова владарка желела да превазиђе, а велики архитекта је био симбол свега старог, оног што треба превазићи.Неокласицизам, разум, мера и ред постали су нови идеал. Растрели, већ у поодмаклим годинама, почео је да осећа да долазе друга времена. Када га је Катарина послала у Италију на лечење, он је наслутио да је то и начин да га удаљи од двора. По повратку у Русију схватио је да више никоме није потребан. Почасна титула академика није могла да надомести губитак стварне улоге у грађењу земље.Растрели није био технички неспособан да пројектује у новом стилу. Био је школован у Италији, одлично је познавао античке пропорције, разумео принципе реда, симетрије и мере, али барок за њега није био декор, него начин мишљења. Класицизам је тражио уздржаност, рационалност, дисциплину, а Растрели је мислио кроз покрет, театар, емоције. Промена стила за њега је значила и промену сопственог уметничког идентита.„У роману тај пад није приказан као драма с великим конфликтима, већ као тихо повлачење. Растрели није пао зато што је био лош уметник, већ зато што је 'изашао из моде'“, каже Соња Мандић.Управо у тој тишини, у одсуству скандала, ауторке виде један од најтужнијих аспеката Растрелијеве судбине. Човек који је управљао царским буџетима завршава живот скромно, можда и у беди, без јасног трага у историјским документима.„Постоје претпоставке да је умро потпуно сиромашан, да је продавао драгоцености из куће, уметничке слике, намештај. То су спекулације, немамо јасних података о томе. Занимало нас је због чега данас тако мало знамо о њему и његовом приватном животу, иако је направио таква монументална дела. Познато је да су тадашњи услови били веома сурови, али и реформаторски настројени. Уметност је у то време била подређена меценама, а то је важило и за Растрелија“, каже Светлана Томић.Иако је стварао палате за цареве, већи део живота је провео као странац у земљи којој је дао идентитет. Управљао је царским буџетима и огромним пројектима, али он сам није живео раскошно. Био је педантан, готово опседнут детаљима и често радио до исцрпљености.Зато је Растрели, како саме ауторке кажу, идеалан романескни јунак: човек који је обликовао царску вечност, а сам искусио људску пролазност. Роман не настоји да га митологизује, већ да га врати у људске размере – као ствараоца који није могао, а можда ни хтео, да промени сопствени уметнички идентитет.
санкт петербург
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, орбита културе, санкт петербург, књижевност, архитектура, петар велики, катарина велика
култура, орбита културе, санкт петербург, књижевност, архитектура, петар велики, катарина велика
Изградио царску Русију, а онда је заборављен: судбина човека који је створио вечни Санкт Петербург
Човек који је заслужан за раскошни изглед Санкт Петербурга, архитекта Франческо Бартоломео Растрели, умро је готово неприметно. Творац Зимског дворца, Катарининог дворца, Петерхофа и Смолнија, деценијама је био неприкосновени ауторитет и ослонац руским царевима. Ипак, умро је далеко од двора, без ученика и без јасног трага о томе где је сахрањен.
Уметност која је засенила свог творца
Растрелијева архитектонска дела преживела су бројне цареве, битке, кризе, али је сам уметник пао у заборав. Управо тај парадокс – да је човек који је обликовао визуелни идентитет царске Русије данас маргинална историјска фигура – у средишту је романа „Растрели“ Соње Мандић и Светлане Томић. Циљ ауторки био је да отворе питање: како нестају уметници чија су дела постала вечна.
„Од самог почетка привукла нас је чињеница да је Растрели аутор неких од најмонументалнијих грађевина Европе 18. века, али да је упркос томе данас готово заборављен. И Соња и ја смо по вокацији професори, бавимо се младима, али и световима који су претходили овом нашем. Када смо наишле на тако снажну, а истовремено замрачену биографију, јавила се потреба да тог човека поново призовемо, да подсетимо на њега и на све оно што је урадио“, каже у разговору за Спутњик Светлана Томић.
Она истиче да Растрели није био само велики архитекта, већ човек кроз чију се судбину огледа то како историја поступа с уметницима када се промене укус и идеологија.
А почетни подстицај за писање романа био је, како за Спутњик каже Соња Мандић, готово случајан.
„Светланина кћерка, која студира архитектуру, у једном тренутку није могла да пронађе довољно материјала о Растрелију. То је био окидач за истраживање. Када смо касније дошле на идеју да пишемо роман, схватиле смо да је управо та празнина у његовој биографији простор за књижевност“, наводи Соња Мандић.
Роман „Растрели“ не покушава да буде историјска реконструкција у строгом смислу. Ауторке наглашавају да су, поред чињеница, користиле и књижевну имагинацију.
„Да би се један век оживео, морају се приказати људи какви су заиста били или какви су могли бити. Растрели је код нас приказан не само као уметник, већ као човек, с врлинама и манама. Само тако читалац може да га доживи као блиског“, каже Соња Мандић и додаје да тај приступ омогућава да се његова судбина чита и као универзална прича о стварању, амбицији и зависности од моћи.
Човек који је створио „Северну Венецију“
Живот Франческа Бартоломеа Растрелија био је нераскидиво везан за двор. Као син вајара Карла Бартоломеа Растрелија, у Русију је дошао као „син“, с отвореним вратима, али и сталном потребом да доказује да није ту случајно. Славу је стекао у време царице Ане Ивановне и Јелисавете Петровне, своје највеће музе. У том периоду настају здања која и данас дефинишу Санкт Петербург као „Северну Венецију“.
Растрели је, како објашњава Светлана Томић, западноевропски барок преобликовао у нешто ново, у стил који ће касније бити назван „јелисаветински барок“ – раскошан, али дубоко обележен руском традицијом и материјалима. Његова архитектура је препознатљива по таласастим фасадама, динамици маса, снажним колористичким контрастима (плава, бела, злато) и наглашеној театралности.
„Петар Велики није имао јасно изграђен архитектонски језик. Узимао је елементе из холандске, француске, италијанске, енглеске архитектуре. Франческо је ту ситуацију веома мудро искористио – подилазио је царевим визијама, али је истовремено градио сопствени стил. Тај стил ће у време Јелисавете Петровне доживети пун процват, јер је царица обожавала раскош, а Растрели је умео да јој удовољи“, каже наша саговорница.
Механизам који је Растрелија уздигао, довео га је и до пада. Када је на власт дошла Катарина Велика, барок је постао симбол прошлости, коју је нова владарка желела да превазиђе, а велики архитекта је био симбол свега старог, оног што треба превазићи.
Неокласицизам, разум, мера и ред постали су нови идеал. Растрели, већ у поодмаклим годинама, почео је да осећа да долазе друга времена. Када га је Катарина послала у Италију на лечење, он је наслутио да је то и начин да га удаљи од двора. По повратку у Русију схватио је да више никоме није потребан. Почасна титула академика није могла да надомести губитак стварне улоге у грађењу земље.
Растрели није био технички неспособан да пројектује у новом стилу. Био је школован у Италији, одлично је познавао античке пропорције, разумео принципе реда, симетрије и мере, али барок за њега није био декор, него начин мишљења. Класицизам је тражио уздржаност, рационалност, дисциплину, а Растрели је мислио кроз покрет, театар, емоције. Промена стила за њега је значила и промену сопственог уметничког идентита.
„У роману тај пад није приказан као драма с великим конфликтима, већ као тихо повлачење. Растрели није пао зато што је био лош уметник, већ зато што је 'изашао из моде'“, каже Соња Мандић.
Управо у тој тишини, у одсуству скандала, ауторке виде један од најтужнијих аспеката Растрелијеве судбине. Човек који је управљао царским буџетима завршава живот скромно, можда и у беди, без јасног трага у историјским документима.
„Постоје претпоставке да је умро потпуно сиромашан, да је продавао драгоцености из куће, уметничке слике, намештај. То су спекулације, немамо јасних података о томе. Занимало нас је због чега данас тако мало знамо о њему и његовом приватном животу, иако је направио таква монументална дела. Познато је да су тадашњи услови били веома сурови, али и реформаторски настројени. Уметност је у то време била подређена меценама, а то је важило и за Растрелија“, каже Светлана Томић.
Иако је стварао палате за цареве, већи део живота је провео као странац у земљи којој је дао идентитет. Управљао је царским буџетима и огромним пројектима, али он сам није живео раскошно. Био је педантан, готово опседнут детаљима и често радио до исцрпљености.
Зато је Растрели, како саме ауторке кажу, идеалан романескни јунак: човек који је обликовао царску вечност, а сам искусио људску пролазност. Роман не настоји да га митологизује, већ да га врати у људске размере – као ствараоца који није могао, а можда ни хтео, да промени сопствени уметнички идентитет.
„Њега представници царске Русије јесу уздигли, али су га исто тако и довели до дна. То су биле амплитуде, од уздизања до пада његове славе, а он је као и сваки уметник тражио потврду. Сам роман говори о томе како сваки уметник жуди за признањем, а најчешће су моћници ти који одају признање или сасвим деградирају уметника“, каже Соња Мандић.
