Нова операција поразна за Запад: На Арктику се отвара више дубоких расцепа у срцу војне алијансе
© Sputnik / Alexey Vitvitsky
/ Пратите нас
Наводна руска претња остала је једини кохезиони фактор који још држи чланице НАТО-а на окупу. То показује и нова Алијансина арктичка мисија иза које се крије више дубоких расцепа, међу којима су најважнији онај између Европе и САД, али и расцеп унутар саме америчке командне структуре.
Иако НАТО још постоји, он је у кризи, и то не било каквој, већ кризи која Северноатлантски пакт ближи клиничкој смрти, оцењује војни аналитичар Андреј Млакар.
Нова НАТО мисија под називом „Арктички стражар“ можда најбоље осликава стање у којем се Алијанса налази: формално, савез функционише, команде раде, вежбе се одржавају, саопштења се редовно издају. Међутим, суштинско стање, оно на врху, одише нарушеним политичким поверењем, неизвесношћу стратешких праваца и крхким јединством.
Арктик као покушај демонстрације јединства
У таквом тренутку НАТО покреће мисију „Арктички стражар“, уз образложење да жели да ојача присуство на северу и „заштити стабилност“ у региону који све више добија на значају. Међутим, уместо слике самоувереног савеза, Арктик све више постаје кулиса иза које се скривају унутрашња несигурност и све дубље поделе.
Јер, посебно парадоксачно звучи образложење да је „Арктички стражар“ мисија јачања присуства на Арктику као део споразума о смиривању озбиљних тензија унутар алијансе изазваних жељом америчког председника Доналда Трампа да САД припоје Гренланд. Испада да НАТО брани своје интересе од једне своје чланице. И то не било које, већ оне најмоћније, оне без које НАТО не да не би био НАТО, него не би постојао.
Званична порука је јасна – НАТО је спреман и одлучан. Међутим, питање је коме се порука заправо шаље.
„НАТО још функционише на принципу 'руске претње', то је кохезиони фактор, објашњава Млакар и додаје да би без тог наратива било јако тешко објаснити повећање војних буџета, распоређивање трупа од Арктика до Црног Мора и интензивирање војних вежби – без спољног непријатеља, макар и измишљеног, пукотине унутар самне организације постале би превише видљиве.
Расцеп број један: Атлантик као линија поделе
Први и највидљивији расцеп у Алијанси је, према Млакаревим речима, онај између европских чланица и Сједињених држава. Овај расцеп постаће видљив већ колико сутра, када почне овогодишњи Минхенски безбедносни форум, додаје он.
Европа је деценијама градила безбедносну стратегију ослањајући се на америчку војну моћ. Нуклеарни кишобран, стратешка авијација, логистика – све то долазило је из Вашингтона.
„Деведесет одсто ствари, од логистике, пребацивања трупа, снабдевања храном, муницијом и тако даље не може да постоји без САД. Сједињене државе су главни финансијер, главни спонзор и главни логистичар НАТО-пакта. Без тога не постоји. Европска унија нема ни капацитете, ни логистичке, ни у транспортној авијацији, авиотанкерима, морнарици, има један носач авиона“, наводи Млакар.
Промене у америчкој политици, поруке да Европа мора „да плати сопствену безбедност“, као и колебања око дугорочних обавеза, изазвале су, најблаже речено, дубоку нелагоду у европским престоницама. Идеја о „стратешкој аутономији“ постала је мантра бриселских кругова, међутим, између политичких декларација и реалности стоји сурова математика.
Једном речју, европске земље немају довољно капацитета за самосталну пројекцију силе – немају јединствену команду, нити индустријску базу која је способна да у кратком року надомести евентуално повлачење Американаца. Покушаји реализације заједничких војних пројеката често пропадају због сукоба интереса или политичких амбиција.
„Ево, пре неколико дана је пропала и нова иницијатива формирања и прављења будућег европског ловца пете генерације. Поновила се прича из 70-их и 80-их година кад је Европа тежила да направи нешто европско, па је то све пропало и када су се истицала неразумевања. Француска и Немачка се сада нису могле договорити око заједничке производње, чији је колики удео и колико авиона производити“, наводи Млакар најсвежији пример европског „јединства“.
Зато хипотетички сценарио у коме се САД дистанцирају од Европе и напуштају је, не значи само симболички ударац, већ стратешки потрес без преседана.
Расцеп број два: Америка подељена на атлантисте и изолационисте
„У војном врху Америке постоји подела на атлантисте и изолационисте“, истиче Млакар.
Овај други расцеп, илустрован чињеницом да је „Арктичког стражара“ најавио амерички генерал Алексус Грегори Гринкевич, врховни командант НАТО-а је, сматра Млакар, много опаснији јер се ради о тихом грађанском рату унутар једне војне структуре.
Та подела није само идеолошка, већ је и стратешка јер одређује правац спољне политике, расподелу ресурса и приоритете америчке војне моћи. Ако би изолационистичка струја однела превагу, НАТО би остао без централног ослонца, а уколико би промене у америчкој политици довеле до редефинисања односа са Русијом, НАТО би се се суочио са кризом идентитета.
Ако нестане „руске претње“ као кохезионог фактора и оправдања за постојање Алијансе, шта јој остаје, пита се наш саговорник.
Погледајте и:
