Како родитељи код деце да развију посебну вештину - емоционалну писменост /видео/
Пратите нас
Бес, туга, страх и узбуђење део су одрастања, али начин на који их деца препознају и изражавају у великој мери зависи од одраслих. Да ли их учимо да потискују осећања или да их разумеју и регулишу? Стручњаци кажу да је развијање емоционалне писмености један од кључних задатака савременог родитељства и вештина која се учи од малих ногу.
Емоционална писменост
Емоционална интелигенција данас се сматра једнако важном као и школски успех. Ипак, док децу учимо словима и бројевима, често заборављамо да их научимо како да се носе са сопственим осећањима. Према речима Александре Капетановић, педагога са дугогодишњим искуством у раду са децом, ми родитељи у нашем искуству имамо да се емоције пакују у свега неких пет или шест, иако је та палета заправо много шира и већа.
“Зато је од огромне важности да умемо да их препознамо и именујемо. Следећи корак је – шта ћемо радити са тим емоцијама будући да нису увек све пријатне. Али, главна порука коју треба да пошаљемо деци је да – све оне прођу, и пријатне и непријатне. Емоционална интелигенција подразумева не само препознавање и именовање емоција, већ и емпатију – способност да се убацимо у “туђе ципеле”, да не “лепимо етикете” другима, да немамо предрасуде, да не мењамо то што друга страна осећа, већ да будемо ту за некога. Добра вест је да емоционална интелигенција није урођена особина, већ нешто што се учи кроз искуства која су свакојака”, оцењује гошћа подкаста “Породично”.
Препознавање емоција
У погледу препознавања емоција, Александра Капетановић каже да увек најтранспарентније видимо када је неко радостан, срећан или када је неко љут или бесан. Она је мишљења да је бес или љутња најкомплекснија емоција, попут врха леденог брега испод ког се углавном крије сијасет других - стид, кајање, жал за нечим или нека фрустрација.
„То су све нијансе које се могу крити иза беса и мислим да је велика ствар када ми одрасли учимо децу тим нијансама. У вртићу, рецимо, деца уче о неколико основних емоција – срећи, туги, стиду, љутњи, али у основним школама нажалост махом нема педагошких превентива за домен емоција. Деца у том пубертетском периоду почињу да добијају неке прве „етикете“ од својих другара и покушавају да се снађу у вршњачкој групи, али немају превентивну причу о томе како да се поставе - да неко са њима разговара о томе шта радити у ситуацији када им неко каже нешто непријатно, да ли је то стварно чињеница или само уверење те особе, шта је њихов домен контроле, а шта не и тако даље“, каже педагог.
У том смислу је, како додаје, велики задатак на родитељима да помогну деци са разумевањем и регулацијом емоција, јер је велика разлика у томе да ли дете из неког разлога осећа бес који га преплављује или је само мрзовољно или незадовољно.
„Наравно да ми одрасли више волимо да видимо децу у овој пријатној палети емоција, да су срећни и задовољни, али је танка линија код ове мање пријатне палете и тога да ли нам је дете разочарано, или се због нечега каје, има неки осећај кривице или стида, а суштински му је најлакше да све то покаже кроз љутњу или бес. Са децом млађег узраста је препознавање и именовање емоција можда добро радити кроз неку скалу, да рецимо питамо дете где би тај бес који осећа био на скали од један до десет. Или где му се налази у телу – да ли је у глави, грудима, стомаку, јер тело је најбољи компас“, указује педагог, аутор књижице „Умири се“ која садржи читав низ једноставних техника за контролу емоција.
Контрола емоција
Према њеним речима, и одрасли и деца у току дана пролазе кроз низ емоција, а порука која родитељи треба да пошаљу најмлађима је да су све оне добродошле јер свака има неку поруку и одражава неку потребу.
“Ако сам на пример тужна та туга ми доноси одређену поруку јер постоји неки разлог зашто се тако осећам, а са друге стране одражава потребу да је некако збринем, а не да је гурнем под тепих. Дакле, у моментима непријатних емоција свако од нас би требало да зна шта га умирује и да се тиме води – била то шетња, слушања музике, вожња колима, писање дневника или загрљаја особе која може да нас утеши. На тај начин, препознавањем емоција и алатима за њихову контролу ми смо деци добар модел да лакше прихвате своје емоције и временом нађу начине и технике које ће им помоћи да се са њима лакше носе”, уверена је Александра Капетановић.
Деци, примећује, развојно не припада да могу сами да се изнивелишу када их емоције преплаве, па одрасли морају бити корегулатори и понудити им алате за контролу – попут дисања као начина да се умире или, када је реч о најмлађима, цртања онога што осећају. Кључно је, истиче, да се не негирају дечија осећања:
“Мени као мами није увек пријатно да видим своје дете како бесни и које би ми залупило врата испред носа, али је најгоре ако ја то негирам. Дете је тужно, љуто или разочарано из неког разлога, а на нама је да пробамо да прихватимо ту њихову емоцију и сазнамо њен узрок. У супротном, негирањем дечијих емоција, несвесно им шаљемо поруку да са њима нешто није у реду. То наравно није увек лако јер мислим да нас одрасле понекад уплаши и успаничи када видимо своје дете у палети непријатних емоција, па не знамо шта ћемо са њима, нарочито ако и код нас у том тренутку крене преплављујући талас. Зато је важно да пре свега себе покушамо да контролишемо јер без тога нећемо бити добри корегулатори својој деци. Такође, деци пуно значи ако им се извинимо због неке непримерене реакције у току дана која суштински није имала везе са њима, него смо можда “донели посао кући” па смо нервозни или нас је нешто друго оптеретило. То извињење не кошта ништа, а прави простор за додатну повезаност.”
На питање колико смо као друштво емоционално интелигентни, Александра Капетановић каже да су генерације које су данас родитељи школске деце, слично генерацијама њихових родитеља, одрастале у амбијенту у коме није било пуно приче о томе како се осећамо. Емоције су се, сматра, некако подразумевале и није било пуно смерница о томе шта конкретно можемо са њима да урадимо, па се у добром делу ишло на потискивање осећања.
“Вероватно су и нама наши родитељи били велико огледало, као што смо и ми својој деци, јер ни они нису пуно причали о томе како се осећају. Зато није изненађење да генерације 40+ можда и највише иду на психотерапију јер желе да процесуирају све оно што нису могли када су били мали. Добро је да се последњих година код нас о емоцијама прича све више и у том смислу смо на добром путу јер ми желимо да наша деца са што више тога рашчисте у периоду када му је време и да у живот крену са што мањим емоционалним “пртљагом” јер ће итекако имати чиме да се баве и кад порасту”, закључује педагог.
Погледајте и:
