https://sputnikportal.rs/20260218/dodeljena-nagrada-izviiskra-njegoseva-miroslavu-maksimovicu-foto-1195958347.html
Додељена награда „Извиискра Његошева“ Мирославу Максимовићу /фото/
Додељена награда „Извиискра Његошева“ Мирославу Максимовићу /фото/
Sputnik Србија
Награда „Извиискра Његошева“ додељена је Мирославу Максимовићу у крипти Храма Светог Саве. 18.02.2026, Sputnik Србија
2026-02-18T09:31+0100
2026-02-18T09:31+0100
2026-02-18T11:33+0100
култура
култура
култура – вести
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/02/12/1195958529_0:0:1280:721_1920x0_80_0_0_b716754b961862931c17232c8874986c.jpg
Одлуку је донео жири у саставу академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, академик Ранко Поповић, др Драган Станић и др Драган Хамовић.У образложењу жирија се наводи да је Максимовић, пре свега, посматрач и коментатор и да продире у нутрину појава које лирским погледом обухвата. „Такво умеће посматрања довело га је у врх српске есејистике, разматрајући у својим есејима колико питања песничког заната, толико и битна питања епохе. Почињући од сабране лирске рефлексије, доспева неретко, до чистих духовних моменат. У тематски разуђеној поезији показује да је кључна борба она унутрашња, да је сваки човек, да призовемо Његоша, луча тамом обузета, али луча која се тами отима“, истакнуто је у образложењу жирија.На свечаности којој је присуствовао патријарх Порфирије, митрополит Методије и други црквени велекодостојници били су и амбасадор Русије у Београду, бивши министар за инфраструктуру Томислав Момировић, бројни песници и професори.Председник жирија и наш песник Матија Бећковић навео је да је у новијој историји српског народа сваки српски песник извиискра Његошева. „А понеки, као Мирослав Максимовић, и искрине искре искра, па је искра постао и он сам. Иако рођен у Његошеву, а у Београду живео у Његошевој улици, нико није дискретније писао и живео по страни, а изборио видније место у модерном српском песништву. Као да му је име и презиме послужило да што боље маскира своју посебност и издвојеност, Мирослава Максимовића смо, што из милоште што из економичности што из море нашег времена, прозвали Макс“, рекао је Бећковић беседећи о лауреату.Присећајући се како је Макс њему и пријатељима Душану Радовићу и Стевану Раичковићу донео многе радости, и као оригиналан песник међу песницима и свој, поуздан човек, Бећковић је истакао:„Душкова дела смо и постхумно заједно приређивали, а Раичковићев сонет ,,камен успаванка“ Максимовићу је послужио као магистрале, за сонетни венац којим је овенчао и своје и Раичковићево песнишство. Али да много не околишемо, као што је и Мирослав Максимовић околишао и спавао под упијачем замајавајући се стиховима о животним радостима и тешкоћама и док у зрелом добу свог живота није написао књигу ,,Бол“ и доказао да нема поезије без истине.“„У случају Мирослава Максимовића била је бол. Тако се зове и његово ремек-дело и не би погрешио да је тако насловио и свих 111 сонета, па и укупно дело. Бој је ново Мирослављево јевенђеље“, додаје он.Бећковић је подсетио на песникову мајку Стоју Узелац, коју су као девојку бацили у Унску јаму, код Дурџића гаја, 6. августа 1941. године. И заједно са њом њену породицу, оца, мајку, брата и сестре.„Била је најстарија, остала је жива, али је о томе ћутала као заливена, поготово кад се удала за војника победничке војске Мила Максимовића. Кад се по рату вратила у свој родни крај, тамо су међу победницима затекли и неке од оних који су је у јаму бацили. И о томе је Стоја стоички ћутала, да би се тек пред одлазак Богу на истину исповедила свом сину, која је зато и родила. Тако је у наше време Стојин син допевао Горанову јаму, а своју мајку Стоју Узелац придружио Соји Бранка Ћопића и ,,Стојанки мајци Кнежопољци“ Скендера Куленовића“, наглашава он.,,Пише кроз сећања своје мајке Стоје“На свечаности је био и митрополит Јоаникије, на чију иницијативу је ова награда основана, који се обратио окупљенима.„Пре 10 година, док сам био у манастиру, прочитао сам први пут део песничке речи Мирослава Максимовића и сада могу да кажем да сам се са великом радошћу прихватио вест да је жири одлучио да се овогодишња награда додели баш њему. Он пише са осећајем душевног и физичког бола, о ужасу геноцида који се усташе 1941. извршиле над српским народом. Пише кроз сећања своје мајке, која је била бачена у јаму са својим најближима и која је чудом Божјим изашла из ње и спасила се. Из мајчиног бола Максимовић је све преточио у своје дело ,,Бол“. Знамо ,уосталом, да из хришћанске вере произилази да се бол, лагано, претвара у поезију.“Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
култура, култура – вести
Додељена награда „Извиискра Његошева“ Мирославу Максимовићу /фото/
09:31 18.02.2026 (Освежено: 11:33 18.02.2026) Награда „Извиискра Његошева“ додељена је Мирославу Максимовићу у крипти Храма Светог Саве.
Одлуку је донео жири у саставу академик Матија Бећковић, Милутин Мићовић, академик Ранко Поповић, др Драган Станић и др Драган Хамовић.
У образложењу жирија се наводи да је Максимовић, пре свега, посматрач и коментатор и да продире у нутрину појава које лирским погледом обухвата.
„Такво умеће посматрања довело га је у врх српске есејистике, разматрајући у својим есејима колико питања песничког заната, толико и битна питања епохе. Почињући од сабране лирске рефлексије, доспева неретко, до чистих духовних моменат. У тематски разуђеној поезији показује да је кључна борба она унутрашња, да је сваки човек, да призовемо Његоша, луча тамом обузета, али луча која се тами отима“, истакнуто је у образложењу жирија.
На свечаности којој је присуствовао патријарх Порфирије, митрополит Методије и други црквени велекодостојници били су и амбасадор Русије у Београду, бивши министар за инфраструктуру Томислав Момировић, бројни песници и професори.
Председник жирија и наш песник Матија Бећковић навео је да је у новијој историји српског народа сваки српски песник извиискра Његошева.
„А понеки, као Мирослав Максимовић, и искрине искре искра, па је искра постао и он сам. Иако рођен у Његошеву, а у Београду живео у Његошевој улици, нико није дискретније писао и живео по страни, а изборио видније место у модерном српском песништву. Као да му је име и презиме послужило да што боље маскира своју посебност и издвојеност, Мирослава Максимовића смо, што из милоште што из економичности што из море нашег времена, прозвали Макс“, рекао је Бећковић беседећи о лауреату.
Присећајући се како је Макс њему и пријатељима Душану Радовићу и Стевану Раичковићу донео многе радости, и као оригиналан песник међу песницима и свој, поуздан човек, Бећковић је истакао:
„Душкова дела смо и постхумно заједно приређивали, а Раичковићев сонет ,,камен успаванка“ Максимовићу је послужио као магистрале, за сонетни венац којим је овенчао и своје и Раичковићево песнишство. Али да много не околишемо, као што је и Мирослав Максимовић околишао и спавао под упијачем замајавајући се стиховима о животним радостима и тешкоћама и док у зрелом добу свог живота није написао књигу ,,Бол“ и доказао да нема поезије без истине.“
„У случају Мирослава Максимовића била је бол. Тако се зове и његово ремек-дело и не би погрешио да је тако насловио и свих 111 сонета, па и укупно дело. Бој је ново Мирослављево јевенђеље“, додаје он.
Бећковић је подсетио на песникову мајку Стоју Узелац, коју су као девојку бацили у Унску јаму, код Дурџића гаја, 6. августа 1941. године. И заједно са њом њену породицу, оца, мајку, брата и сестре.
„Била је најстарија, остала је жива, али је о томе ћутала као заливена, поготово кад се удала за војника победничке војске Мила Максимовића. Кад се по рату вратила у свој родни крај, тамо су међу победницима затекли и неке од оних који су је у јаму бацили. И о томе је Стоја стоички ћутала, да би се тек пред одлазак Богу на истину исповедила свом сину, која је зато и родила. Тако је у наше време Стојин син допевао Горанову јаму, а своју мајку Стоју Узелац придружио Соји Бранка Ћопића и ,,Стојанки мајци Кнежопољци“ Скендера Куленовића“, наглашава он.
,,Пише кроз сећања своје мајке Стоје“
На свечаности је био и митрополит Јоаникије, на чију иницијативу је ова награда основана, који се обратио окупљенима.
„Пре 10 година, док сам био у манастиру, прочитао сам први пут део песничке речи Мирослава Максимовића и сада могу да кажем да сам се са великом радошћу прихватио вест да је жири одлучио да се овогодишња награда додели баш њему. Он пише са осећајем душевног и физичког бола, о ужасу геноцида који се усташе 1941. извршиле над српским народом. Пише кроз сећања своје мајке, која је била бачена у јаму са својим најближима и која је чудом Божјим изашла из ње и спасила се. Из мајчиног бола Максимовић је све преточио у своје дело ,,Бол“. Знамо ,уосталом, да из хришћанске вере произилази да се бол, лагано, претвара у поезију.“
