Мирослав Максимовић: Поезија је бољи сведок времена од историје
© Sputnik / Дејан Симић
Пратите нас
Поезија је много бољи сведок времена од историјских књига с документима и од новинарских извештаја, јер је она способна да пренесе аутентични живот, каже у разговору за Спутњик песник Мирослав Максимовић, овогодишњи добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“.
У времену када се чини да свет више верује алгоритму него човеку, када је пажња сведена на неколико секунди, а вредност на цену, признање песнику који је у својим стиховима овековечио дубоки бол, страдање и патњу, не само своје породице, него и свог народа, награда „Извиискра Његошева“ јесте признање његовом песничком опусу, али и симболични гест у одбрану речи.
„Када сте млади, награде доживљавате много личније. Када уђете у неке године, признања вам више нису потребна. Оно што сте постигли – постигли сте. И да не добијете награду, ту се ништа не мења. ‘Извиискру Његошеву’ доживљавам пре свега као културну чињеницу. Драго ми је што се уклапам у тај низ, јер је то име које нас је све обележило. Сви песници после Његоша, ма какве поетике били, изникли су из његове духовне осовине“, каже Мирослав Максимовић, коме ће признање бити уручено 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, у Никшићу.
Стихови рођени из бола
Одлуку о овогодишњем добитнику „Извиискре Његошеве“ донео је жири у којем су били и академици Матија Бећковић и Ранко Поповић, као и Милутин Милићевић, Драган Станић и Драган Хамовић.
На свечаном проглашењу овогодишњег лауреата у крипти Храма Светог Саве на Врачару, Матија Бећковић је истакао да је Мирослав Максимовић „пре свега посматрач и коментатор“ који „продире у нутрину појава које лирским погледом обухвата“. Говорећи о Масксимовићевој поезији, Бећковић је посебну пажњу скренуо на његову песничку књигу „Бол“, коју је назвао ремек-делом и новим јеванђељем.
Осврћући се на Бећковићеву оцену, Максимовић подсећа на то да је ово поетско дело настало као сећање на страдање његове породице у НДХ и наглашава да то јесте лична и породична, али је и национална прича.
„Моја књига 'Бол' је најаутентичније сведочанство о ужасу који је у НДХ доживео српски народ. То су наше историјске приче којих има, али нема онаквих какве би требало да буду. У једном интервјуу сам рекао, у време када је књига изашла, да изгледа да сам се родио да би неко могао да напише ту књигу. Она је читавог мог живота припремана, а онда је настала сама од себе. Нисам мислио да ћу је икада написати, само је изашла из мене“, каже песник.
Књига „Бол“ заузима посебно место у савременој српској књижевности. Повод је потресна породична трагедија из времена НДХ. Песникова мајка је као девојчица преживела покољ у селу крај Уне, када су усташе побиле готово целу њену породицу и бациле их у јаму. Она је, иако рањена, успела да преживи. О том догађају се у породици ћутало деценијама, иако је он остао као трајни ожиљак.
„Када бисмо до краја могли да објаснимо како и зашто нам долазе неки стихови, поезије не би ни било. Онда би то био наш редовни посао, седели бисте овде, на пример, у студију, писали песму и онда је читали у микрофон. Иако имам песничко искуство, ја никада до краја не могу да опишем околности у којим су се неки стихови појавили. Описао сам околности у којима је настала књига 'Бол', али не могу да објасним зашто су те околности у мени изазвале оно што је из мене изашло. То је нека тајна која увек остаје тајна. Нешто што имамо у себи и не можемо да објаснимо. Да можемо да објаснимо, не бисмо то вероватно ни имали“, каже наш саговорник.
У почетку беше (песничка) реч
Говорећи о месту поезије у савременом свету, којима владају новац и алгоритми, Мирослав Максимовић каже да му се чини да је човек једино живо биће које, поред нагона за самоодржањем, има и нагон да само себе уништава.
„Човек покушава да створи околности у којима више неће моћи да опстане. Новац је договор, то су људи уговорили. Човек је, међутим, пустио да новац њиме завлада. Многи мисле да банкари владају светом. Новац влада њима, они су само његови службеници. Они су исто људи. Погледајте шта се ради по свету, нико нормалан не може да разуме све оно што се деђава. А све се то ради зарад новца, он све диткира“, упозорава Максимовић.
Када је реч о вештачкој интелигенцији, коју људи све више користе и у креативном раду, па и за писање поезије, Максимовић истиче да алгоритам може да сложи риму, да испуни форму или да имитира стил, али да никада неће бити песник.
„Није Јованово јеванђеље случајно пошло од тога да у почетку беше реч. То је Бог. Бог долази из речи. Реч из које смо кренули држи све наше унутрашње духовне снаге које нас као људски род држе. Да смо само биолошка бића, да немамо тај духовни део, не бисмо се разликовали од животиња. Пошто нас реч држи, нећемо то моћи ничим да заменимо. Ако то заменимо, неће бити нас – заменићемо сами себе. А пошто је човек углавном себично биће, мислим да неће допустити вештачкој интелигенцији да га замени. Ипак ће он њу некако да упакује“, оптимистичан је песник.
У времену друштвених мрежа, када млади песници своје стихове објављују на интернету и понекад имају више читалаца него аутори штампаних књига, Максимовић то не види искључиво опасност. Иако не одбацује могућност да се цивилизација једноставно „ресетује“, односно да дође до тачке после које следи катаклизма, песник верује у духовну равнотежу.
„Једна од улога поезије јесте управо да одржи смисао живота. Поезија је потрага за смислом, а смисао је управо то трагање. И таква је уметност у целини. Они који су уметници, они су у томе. Можда је то само мој утисак, али чини ми се да се поезија никада није много читала, ни у једном времену. Само ми сада, када читамо историју, или учимо у школама историју књижевности, имамо утисак да су песници некада били много познатији. Историја извлачи главне трансвезале, отпада све што је небитно, а пошто је књижевност један од главних момената у постојању народа, делује као моћна ствар“, закључује Мирослав Максимовић.
