https://sputnikportal.rs/20260302/nova-kardinalna-greska-brisela-put-zapadnog-balkana-ka-eu-i-zvanicno-je-postao--besmislen-video-1196288755.html
Нова кардинална грешка Брисела: Пут Западног Балкана ка ЕУ и званично је постао – бесмислен /видео/
Нова кардинална грешка Брисела: Пут Западног Балкана ка ЕУ и званично је постао – бесмислен /видео/
Sputnik Србија
На питање председника Црне Горе Јакова Милатовића током последње Минхенске безбедносне конференције о даљем току евроинтеграција, немачки канцелар Фридрих Мерц... 02.03.2026, Sputnik Србија
2026-03-02T22:17+0100
2026-03-02T22:17+0100
2026-03-02T22:17+0100
свет
свет
свет – политика
европска унија (еу)
западни балкан
чланство у еу
вето
емисија „пророк“
коментари и аналитика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110068/37/1100683774_0:0:1029:579_1920x0_80_0_0_383961d258c95d31fe7c30083bc50a86.jpg
Колико пута је исто речено претходних деценија? И чему опет нова стратегија? Каква нова стратегија? Шта ће нам нове стратегије када имамо старе које или нису примењиване до краја или чак нису примењиване уопште?Да је ЕУ стало до Западног Балкана могли су укључити целокупан простор (на ком реално живи мање становника него у Румунији) у свој састав већ неколико пута до сада или макар пронаћи модел за функционалну интеграцију преко релативизације значаја граница и олакшавање повезивања.Понижавајући процесОвако, од стратегије до стратегије, од комесара до комесара, од поглавља до кластера, изгубио се смисао процеса који предуго траје. И не само да се изгубио смисао, него ово што се дешава постаје понижавајуће за балканске народе.Наравно, притиснути егзистенцијалним недаћама и уплашени још горим кризама као последицама текуће турбулентности у међународним (и поготово европским) односима, многи ће се претварати да понижења нема или да се не осећају пониженим.Међутим, подсвесно исплива пре или касније, манифестује се кроз разне видове радикализација и по правилу оставља дуге и драматичне последице. Због тога, вероватно се евробирократији чини како и даље може радити шта хоће, али посматрано са становишта политичке психологије извесно је да не могу то радити докле хоће.Нова кардинала грешка БриселаЕУ је кардинално грешила и нема било каквих назнака да ће са новим стратегијама такве грешке исправљати. Напротив, лансираном тезом о могућем приступању нових чланица без права вета прави се нова грешка. Јер, ионако климав рејтинг ЕУ још више ће се „заљуљати“, а даље понижавање поларизоваће балканска друштва. Одавно тема евроинтеграција не представља факторе политичке хомогенизације и друштвене мобилизације на Балкану, а са новом стратегијом која садржи нову системску грешку све су прилике – постаће најпре фактор политичких сучељавања, а затим и друштвених сукобљавања. Зашто?Из магареће клупе на – мала вратаПрво, улазити на „мала врата“ у ЕУ након четврт века „пешачења“ и седање у „магарећу клупу“ није само по себи згодно и утиче на колективно самопоуздање. Између два политичка (и друштвена) пола – између оних који ипак држе до себе и оних који мисле да на свако условљавање треба пристати – ствара се испрва плићи јаз, а онда протоком времена све дубљи ров. Најпре начелна сучељавања прерастају у два погледа на свет, различите оквире – теоријске и методолошке – кроз које се посматрају живот и окружење, па се тако артикулишу две непомирљиве реалности.Друго, потрчати у међународну организацију у којој би добили све обавезе, а не би имали сва права, са становишта суверености и одбране националних интереса апсолутно је сулудо. Стварање ЕУ било је дуго и сложено баш због преговора који су изнедрили комплексне механизме одлучивања. Ти механизми подразумевају да су чланице (привремено) уступале део суверених надлежности институцијама ЕУ, али и себи осигуравале права како да на заједничке одлуке утичу. Најважније право којима се осигурава заштита националних интереса у процесу евроинтеграција је право вета.Треће, прича о приступању нових чланица без свих права није се „закотрљала“ због Балкана, него због Украјине, Молдавије, Грузије и сада – Јерменије. Уочљиво је да се ту ради пре свега о геополитици и осмишљавању нове платформе за продужавање сукоба са Русијом, а не о функционалној интеграцији која треба да отвори нове (економске) перспективе.Четврто, када је о Русији реч, данашња евробирократија нема никакву излазну стратегију, она инсистира на убрзавању процеса милитаризације. Из тог угла гледано, геополитички приступ значи вођење егзистенцијалног рата против Русије, ослањањем на хибридно ратовање или конвенционални рат, у крајњој линији је и свеједно. Генерално - ЕУ се више не приступа због мира, већ због рата, а они који немају сва права приликом одлучивања не могу ни утицати на дефинисање циљева рата. Тако да им остаје ратовање за туђе циљеве.А шта ћемо са лажним Косовом?Пето, услед свепрожимајуће кризе унутар ЕУ, тренутно не постоји апсолутно никаква веродостојна пројекција о томе како ће изгледати ова интеграциона целина за пет година? Не за десет или двадесет година, него за пет година. Судбина ЕУ није у рукама Брисела, како се буду мењале околности у стратегијском окружењу (а мењају се таквом динамиком да је тешко испратити све догађаје и логички их повезати) тако ће се мењати и пројекције. Из овог разлога, за европске државе приоритетно је осмишљавање нове свеобухватне стратегије за ЕУ, а не парцијалне за Балкан или нешто шире о проширењу. Једина назнака какве – такве нове стратегије је акцелерација милитаризације, али то је по свему судећи – погрешна опција.Шесто, а то се тиче понајвише Србије, није јасно ни како би до сада постигнуто било имплеметирано у нову стратегију и шта би се десило са оним што није договорено? Најпре, у питању је тема Косова и Метохије. Веровати како ће ЕУ одустати од захтева за легализацијом и легитимизацијом једнострано проглашене независности косовско-метохијских Албанаца, крајње је наивно. Уосталом, баш због тога утврђено је засебно преговарачко поглавље за Београд. Ако Србија нема могућност да користи сва права за одбрану својих интереса, а међу тим правима је и вето, онда је више него јасно у ком смеру ће „косовско-метохијски процес“ даље „напредовати“.Напослетку, осим по кулоарима и у јавним иступима понеког завничника, који већ колико сутра и не мора остати на тој функцији, никаквог детаљног документа о идеји проширивања ЕУ на државе без права вета још увек не постоји. Зато је и неозбиљно изјашњавати се о нечему што није конкретизовано.Иначе, цела архитектура ЕУ почива на институционалном и нормативном, чак се у томе и претерује са умножавањем бирократских процедура, па без конкретног предлога не може бити ни даље расправе. Када се и ако се појави предлог, онда се о томе може јавно дискутовати. До тада, нема никаквог разлога журити, а поготово нема разлога пристајати „на невиђено“.На крају крајева, баш због „великог терета“ који један овакав предлог може донети и произвести дубоке поделе, без изјашњавања грађана на референдуму тешко је могуће донети одлуку у име државе. Јер, држава нису (само) институције и норме, држава је израз историјских тежњи народа и његових борби за сувереност.
западни балкан
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110068/37/1100683774_0:0:805:604_1920x0_80_0_0_651752d45035025ff0a9abc9b4f156cd.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, европска унија (еу), западни балкан, чланство у еу, вето, емисија „пророк“, коментари и аналитика
свет, свет – политика, европска унија (еу), западни балкан, чланство у еу, вето, емисија „пророк“, коментари и аналитика
Нова кардинална грешка Брисела: Пут Западног Балкана ка ЕУ и званично је постао – бесмислен /видео/
На питање председника Црне Горе Јакова Милатовића током последње Минхенске безбедносне конференције о даљем току евроинтеграција, немачки канцелар Фридрих Мерц одговорио је следеће: Брисел остаје посвећен Западном Балкану, они не желе да нас изгубе и зато им треба нова стратегија!
Колико пута је исто речено претходних деценија? И чему опет нова стратегија? Каква нова стратегија? Шта ће нам нове стратегије када имамо старе које или нису примењиване до краја или чак нису примењиване уопште?
Да је ЕУ стало до Западног Балкана могли су укључити целокупан простор (на ком реално живи мање становника него у Румунији) у свој састав већ неколико пута до сада или макар пронаћи модел за функционалну интеграцију преко релативизације значаја граница и олакшавање повезивања.
Овако, од стратегије до стратегије, од комесара до комесара, од поглавља до кластера, изгубио се смисао процеса који предуго траје. И не само да се изгубио смисао, него ово што се дешава постаје понижавајуће за балканске народе.
Наравно, притиснути егзистенцијалним недаћама и уплашени још горим кризама као последицама текуће турбулентности у међународним (и поготово европским) односима, многи ће се претварати да понижења нема или да се не осећају пониженим.
Међутим, подсвесно исплива пре или касније, манифестује се кроз разне видове радикализација и по правилу оставља дуге и драматичне последице. Због тога, вероватно се евробирократији чини како и даље може радити шта хоће, али посматрано са становишта политичке психологије извесно је да не могу то радити докле хоће.
Нова кардинала грешка Брисела
ЕУ је кардинално грешила и нема било каквих назнака да ће са новим стратегијама такве грешке исправљати. Напротив, лансираном тезом о могућем приступању нових чланица без права вета прави се нова грешка. Јер, ионако климав рејтинг ЕУ још више ће се „заљуљати“, а даље понижавање поларизоваће балканска друштва. Одавно тема евроинтеграција не представља факторе политичке хомогенизације и друштвене мобилизације на Балкану, а са новом стратегијом која садржи нову системску грешку све су прилике – постаће најпре фактор политичких сучељавања, а затим и друштвених сукобљавања. Зашто?
Из магареће клупе на – мала врата
Прво, улазити на „мала врата“ у ЕУ након четврт века „пешачења“ и седање у „магарећу клупу“ није само по себи згодно и утиче на колективно самопоуздање. Између два политичка (и друштвена) пола – између оних који ипак држе до себе и оних који мисле да на свако условљавање треба пристати – ствара се испрва плићи јаз, а онда протоком времена све дубљи ров. Најпре начелна сучељавања прерастају у два погледа на свет, различите оквире – теоријске и методолошке – кроз које се посматрају живот и окружење, па се тако артикулишу две непомирљиве реалности.
Друго, потрчати у међународну организацију у којој би добили све обавезе, а не би имали сва права, са становишта суверености и одбране националних интереса апсолутно је сулудо. Стварање ЕУ било је дуго и сложено баш због преговора који су изнедрили комплексне механизме одлучивања. Ти механизми подразумевају да су чланице (привремено) уступале део суверених надлежности институцијама ЕУ, али и себи осигуравале права како да на заједничке одлуке утичу. Најважније право којима се осигурава заштита националних интереса у процесу евроинтеграција је право вета.
Треће, прича о приступању нових чланица без свих права није се „закотрљала“ због Балкана, него због Украјине, Молдавије, Грузије и сада – Јерменије. Уочљиво је да се ту ради пре свега о геополитици и осмишљавању нове платформе за продужавање сукоба са Русијом, а не о функционалној интеграцији која треба да отвори нове (економске) перспективе.
Четврто, када је о Русији реч, данашња евробирократија нема никакву излазну стратегију, она инсистира на убрзавању процеса милитаризације. Из тог угла гледано, геополитички приступ значи вођење егзистенцијалног рата против Русије, ослањањем на хибридно ратовање или конвенционални рат, у крајњој линији је и свеједно. Генерално - ЕУ се више не приступа због мира, већ због рата, а они који немају сва права приликом одлучивања не могу ни утицати на дефинисање циљева рата. Тако да им остаје ратовање за туђе циљеве.
А шта ћемо са лажним Косовом?
Пето, услед свепрожимајуће кризе унутар ЕУ, тренутно не постоји апсолутно никаква веродостојна пројекција о томе како ће изгледати ова интеграциона целина за пет година? Не за десет или двадесет година, него за пет година. Судбина ЕУ није у рукама Брисела, како се буду мењале околности у стратегијском окружењу (а мењају се таквом динамиком да је тешко испратити све догађаје и логички их повезати) тако ће се мењати и пројекције. Из овог разлога, за европске државе приоритетно је осмишљавање нове свеобухватне стратегије за ЕУ, а не парцијалне за Балкан или нешто шире о проширењу. Једина назнака какве – такве нове стратегије је акцелерација милитаризације, али то је по свему судећи – погрешна опција.
Шесто, а то се тиче понајвише Србије, није јасно ни како би до сада постигнуто било имплеметирано у нову стратегију и шта би се десило са оним што није договорено? Најпре, у питању је тема Косова и Метохије. Веровати како ће ЕУ одустати од захтева за легализацијом и легитимизацијом једнострано проглашене независности косовско-метохијских Албанаца, крајње је наивно. Уосталом, баш због тога утврђено је засебно преговарачко поглавље за Београд. Ако Србија нема могућност да користи сва права за одбрану својих интереса, а међу тим правима је и вето, онда је више него јасно у ком смеру ће „косовско-метохијски процес“ даље „напредовати“.
Напослетку, осим по кулоарима и у јавним иступима понеког завничника, који већ колико сутра и не мора остати на тој функцији, никаквог детаљног документа о идеји проширивања ЕУ на државе без права вета још увек не постоји. Зато је и неозбиљно изјашњавати се о нечему што није конкретизовано.
Иначе, цела архитектура ЕУ почива на институционалном и нормативном, чак се у томе и претерује са умножавањем бирократских процедура, па без конкретног предлога не може бити ни даље расправе. Када се и ако се појави предлог, онда се о томе може јавно дискутовати. До тада, нема никаквог разлога журити, а поготово нема разлога пристајати „на невиђено“.
На крају крајева, баш због „великог терета“ који један овакав предлог може донети и произвести дубоке поделе, без изјашњавања грађана на референдуму тешко је могуће донети одлуку у име државе. Јер, држава нису (само) институције и норме, држава је израз историјских тежњи народа и његових борби за сувереност.