https://sputnikportal.rs/20260318/obecana-demokratija-nikad-nije-stigla-libija-15-godina-kasnije---i-dalje-propala-drzava-1197033381.html
Обећана демократија никад није стигла! Либија 15 година касније - и даље пропала држава
Обећана демократија никад није стигла! Либија 15 година касније - и даље пропала држава
Sputnik Србија
Петнаест година касније Либија је и даље пропала држава. Две владе, милиције, трговци људима, избеглички кампови…. Обећана демократија никада није стигла, каже... 18.03.2026, Sputnik Србија
2026-03-18T14:59+0100
2026-03-18T14:59+0100
2026-03-18T16:22+0100
свет
свет
свет – политика
либија
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/09/10/1123404748_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_27a2669f7b1a293e0b265024c7597cf8.jpg
Марсили истиче да је квалитет живота у тој земљи данас испод нивоа из времена Моамера Гадафија.„И питам се: да ли је вредело? Да ли је вредело уништити државу због операције која је у суштини желела да елиминише једног човека?“, каже он.Он додаје да су западни лидери који су донели одлуку о тим бомбардовањима сада у пензији и пишу мемоаре, држе предавања. "Да ли се ико од њих икада запитао, у некој бесаној ноћи, да ли је та одлука била исправна? Да ли су хиљаде смрти након интервенције, насиље, хаос, оружје продато на црном тржишту — да ли је све то заиста било део планова „заштите цивила”? Не знам. Оно што знам јесте да 19. март 2011. остаје преломни датум. Пре тога је још постојала трачак поверења у међународно право. После тога, остала је само сила. А када остаје само сила, слаби плаћају цену. Увек је плаћају", истакао је.Упитан зашто се интервенција у Либији 2011. широко сматра школским примером злоупотребе међународног права, Марсили каже да је то питање готово реторичко, а да данас чак и званичници НАТО-а, ако су искрени, избегавају ту тему.Јер проблем није, како додаје, у томе шта је резолуција рекла, већ у томе шта је омогућила да се из ње ишчита.Марсили каже да оно што га и даље љути као правника јесте бестидност с којом је то урађено.„Није било озбиљних покушаја да се прикрије промена циљева. Прешли су са заштите цивила на „Гадафи мора да оде” за свега неколико недеља, као да је Савет безбедности гласао за промену режима, а да то нико није приметио“, навео је он.Како је подсетио, у почетку се говорило о „безбедним зонама”, затим о „војном притиску” и „политичкој транзицији”.“Језик се мењао како су бомбе падале, а нико на Западу није имао пристојности да каже: ‘Променили смо мишљење, сада желимо да срушимо режим’. Наставили су да говоре о заштити цивила док су цивили гинули под рушевинама сопствених домова”, навео је Марсили.Погледајте и:
либија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/09/10/1123404748_247:0:2978:2048_1920x0_80_0_0_c393ad7b73c08f32680ebf0d465a2aff.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
свет, свет – политика, либија
свет, свет – политика, либија
Обећана демократија никад није стигла! Либија 15 година касније - и даље пропала држава
14:59 18.03.2026 (Освежено: 16:22 18.03.2026) Петнаест година касније Либија је и даље пропала држава. Две владе, милиције, трговци људима, избеглички кампови…. Обећана демократија никада није стигла, каже за Спутњик Марко Марсили са Универзитетског института у Лисабону и бивши посматрач при мисији ОЕБС поводом годишњице НАТО операције у Либији.
Марсили истиче да је квалитет живота у тој земљи данас испод нивоа из времена Моамера Гадафија.
„И питам се: да ли је вредело? Да ли је вредело уништити државу због операције која је у суштини желела да елиминише једног човека?“, каже он.
Он додаје да су западни лидери који су донели одлуку о тим бомбардовањима сада у пензији и пишу мемоаре, држе предавања.
"Да ли се ико од њих икада запитао, у некој бесаној ноћи, да ли је та одлука била исправна? Да ли су хиљаде смрти након интервенције, насиље, хаос, оружје продато на црном тржишту — да ли је све то заиста било део планова „заштите цивила”? Не знам. Оно што знам јесте да 19. март 2011. остаје преломни датум. Пре тога је још постојала трачак поверења у међународно право. После тога, остала је само сила. А када остаје само сила, слаби плаћају цену. Увек је плаћају", истакао је.
Упитан зашто се интервенција у Либији 2011. широко сматра школским примером злоупотребе међународног права, Марсили каже да је то питање готово реторичко, а да данас чак и званичници НАТО-а, ако су искрени, избегавају ту тему.
Јер проблем није, како додаје, у томе шта је резолуција рекла, већ у томе шта је омогућила да се из ње ишчита.
„Прочитајте ту резолуцију. Она говори о „свим неопходним мерама” за заштиту цивила. Изричито искључује „стране окупационе снаге у било ком облику”. Добро. Сада ми објасните како се одатле долази до координације ваздушних удара са побуњеницима у Бенгазију. Објасните ми како се одатле долази до пружања обавештајних података ратним вођама који ће касније масакрирати Гадафија поред пута у Сирту. Никакво широко тумачење то не може покрити: оно што се догодило била је правна превара извршена пред очима свих“, истиче он.
Марсили каже да оно што га и даље љути као правника јесте бестидност с којом је то урађено.
„Није било озбиљних покушаја да се прикрије промена циљева. Прешли су са заштите цивила на „Гадафи мора да оде” за свега неколико недеља, као да је Савет безбедности гласао за промену режима, а да то нико није приметио“, навео је он.
Како је подсетио, у почетку се говорило о „безбедним зонама”, затим о „војном притиску” и „политичкој транзицији”.
“Језик се мењао како су бомбе падале, а нико на Западу није имао пристојности да каже: ‘Променили смо мишљење, сада желимо да срушимо режим’. Наставили су да говоре о заштити цивила док су цивили гинули под рушевинама сопствених домова”, навео је Марсили.