https://sputnikportal.rs/20260322/sve-je-dozvoljeno-svet-se-vraca-u-srednji-vek---samo-sto-je-tada-bilo-vitestva-video-1197186050.html
Све је дозвољено: Свет се враћа у Средњи век - само што је тада било витештва /видео/
Све је дозвољено: Свет се враћа у Средњи век - само што је тада било витештва /видео/
Sputnik Србија
Током априла 2026. године требало би да почне још једно суђење у случају Локерби. Овога пута против либијског држављанина Абу Агиле Масуда, пред судом у... 22.03.2026, Sputnik Србија
2026-03-22T18:45+0100
2026-03-22T18:45+0100
2026-03-22T18:45+0100
свет
свет
свет – политика
сад
сукоб на блиском истоку
русија
иран
израел
државни тероризам
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/03/1196429916_0:0:1281:720_1920x0_80_0_0_3a71b8a1d0a11f2f5aeacab227fcb688.jpg
Терористички акт изнад Локербија запрепастио је свет, о њему се говори ево и скоро четири деценије касније, а као налогодавац је након спроведене истраге означен Моамер Гадафи.Гадафи је демантовао своју умешаност, веза између њега и осуђеног либијског официра никада није доказана, али је Либија ипак 2003. године исплатила одштету породицама погинулих у висини од преко милијарду долара. Случај Локерби најчешће се наводи као пример државног тероризма.Државни тероризам подразумева насилне акте које врше државни органи или агенти против сопственог становништва или других држава, кршећи међународно или домаће право. Управо због агената који се користе за извођење насилних аката често је тешко доказати умешаност државних структура у планирању и извођењу операција. Јер, агенти се представљају као „слободни стрелци“. Тако да се, са формалне тачке посматрано, онда пре може говорити о обичном тероризму.Државни тероризам и Хладни ратТоком хладноратовског периода за државни тероризам оптуживане су углавном незападне земље, уз згражавање целог цивилизованог света на њихове акције и констатовање како се служе не само нелегалним, већ и неморалним средствима. Шта је легално, а шта нелегално у међународним односима понекад је тешко утврдити, али када се нешто прогласи неморалним онда се повлачи граница између цивилизованих и нецивилизованих. Посматрано са становишта укупних потенцијала моћи, државном тероризму најчешће су прибегавале слабије државе како би изазвале панику, застрашиле власти или друштва и постигле политичке или идеолошке циљеве.Мета и гасоводПоследњих година, у том контесту, много тога се променило. Најдрастичнији пример који се може посматрати и као терористички акт повезан са државом јесте минирање гасовода „Сверени ток“. Без икакве дилеме, такав подухват није могла организовати и извести група „слободних стрелаца“ неповезаних са државом. Којом државом? Сејмур Херш тврди да су то САД, немачки истражни органи „упућују“ ка Кијеву, али је претходно „дуго ћутање“ о овом случају понајвише „говорило“.Против Русије су и након минирања „Северног тока“ настављене операције оваквог карактера, последње у низу везане су за „торпедовање“ танкера (дакле, цивилних бродова). Међутим, у последње две недеље појављују се још две „тешке“ оптужбе за државни тероризам.Убиство АјатолахаПрва је саопштење Украјине о државном тероризму Мађарске због заплене новца и злата превожених од Беча ка Кијеву. Друга је став Ирана како убиство ајатолаха Алија Хамнеија представља државни тероризам САД.Уколико се први случај може проблематизовати са становишта украјинског саопштења (мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто позвао је на покретање додатне истраге у циљу утврђивања да ли је тај новац могао бити употребљен за финансирање опозиционих странака и медија у самој Мађарској, пошто је Виктор Орбан блокирао даље финансирање Украјине од стране ЕУ), о овом другом се и те како мора полемисати. Наравно, на иранске оптужбе САД и Израел одговориће другачије и понудити своје виђење ситуације.Међутим, овакво ракетирање места становања врховног вође међународно признате државе, чланице УН, уз сазнање да је баш тада тамо и боравио (и то заједно са породицом), без формалне објаве рата и са намером да га ликвидирају јесте „тешко кршење“ суверенитета Ирана и са много становишта посматрано апсолутно неприхватљиво у савременим међународним односима.Просто, ако се убиство Хамнеија не оцењује као „тешко кршење“ суверенитета и не проглашава апсолутно неприхватљивим, онда је само питање времена када ће се нешто слично поновити у неком другом сукобу, на неком другом „крају света“.Убити председника – „легитимно“Убиства шефова држава постају колико погодна за ратни успех (фактор изненађења), толико и сасвим легитимна ствар. А ако се већ легализују за сврху државног тероризма, зашто онда не би постала сасвим нормална и за обичне терористе.Јер, ако се мења приступ, онда више нема моралних осуда државног тероризма, самим тим нема ни јасне границе између цивилизованог и нецивилизованог.Дакле – све је дозвољено. Или, враћамо се у правила раног средњовековља. Само, тада је било више витештва па су владари морали у директним борбама или лично предводећи „силне оклопнике без мане и страха“ доказивати чије је преимућство. Данас витештва нема, преимућство се доказује балистичком ракетом или наоружаним дроном.Ескалација сукоба на Блиском истоку има неколико димензија, овај рат утицаће на енергетску безбедност, регионалне односе, међународну трговину, геополитичка померања, структурирање светског политичког система. Због последица које ће уследити сам почетак последње фазе америчко-израелског рата против Ирана може помало и „испасти“ из видокруга шире јавности, донекле се и заборавити. Али, то никако не значи да ће „испасти“ из видокруга доносилаца одлука у многим земљама и да ће тако лако пасти у заборав.Последњих година, неке границе које се тичу ратовања и извођења операција, изгледа се прелазе. Некада подразумевајуће „црвене линије“ више не постоје. Оно што је до јуче „разврставано“ у државни тероризам, сада постаје легитимно средство. И то ће, иако су остале последице видљивије и изазивају више разлога за забринутост, остати као једна од већих брига у међународним односима.Ако нема граница и подразумевајућих „црвених линија“ онда је све дозвољено, а ако је све дозвољено – где је крај?Погледајте и:
сад
иран
израел
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/03/1196429916_140:0:1100:720_1920x0_80_0_0_51d76d02c432770395d8e1de1e8f5bf9.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, сад, сукоб на блиском истоку, русија, иран, израел, државни тероризам
свет, свет – политика, сад, сукоб на блиском истоку, русија, иран, израел, државни тероризам
Све је дозвољено: Свет се враћа у Средњи век - само што је тада било витештва /видео/
Током априла 2026. године требало би да почне још једно суђење у случају Локерби. Овога пута против либијског држављанина Абу Агиле Масуда, пред судом у Великој Британији. Децембра 1988. године, када је авион компаније „Пан Ам“ срушен детонацијом бомбе изнад шкотског Локербија, оптужени је имао 37 година.
Терористички акт изнад Локербија запрепастио је свет, о њему се говори ево и скоро четири деценије касније, а као налогодавац је након спроведене истраге означен Моамер Гадафи.
Гадафи је демантовао своју умешаност, веза између њега и осуђеног либијског официра никада није доказана, али је Либија ипак 2003. године исплатила одштету породицама погинулих у висини од преко милијарду долара. Случај Локерби најчешће се наводи као пример државног тероризма.
Државни тероризам подразумева насилне акте које врше државни органи или агенти против сопственог становништва или других држава, кршећи међународно или домаће право. Управо због агената који се користе за извођење насилних аката често је тешко доказати умешаност државних структура у планирању и извођењу операција. Јер, агенти се представљају као „слободни стрелци“. Тако да се, са формалне тачке посматрано, онда пре може говорити о обичном тероризму.
Државни тероризам и Хладни рат
Током хладноратовског периода за државни тероризам оптуживане су углавном незападне земље, уз згражавање целог цивилизованог света на њихове акције и констатовање како се служе не само нелегалним, већ и неморалним средствима. Шта је легално, а шта нелегално у међународним односима понекад је тешко утврдити, али када се нешто прогласи неморалним онда се повлачи граница између цивилизованих и нецивилизованих. Посматрано са становишта укупних потенцијала моћи, државном тероризму најчешће су прибегавале слабије државе како би изазвале панику, застрашиле власти или друштва и постигле политичке или идеолошке циљеве.
Последњих година, у том контесту, много тога се променило. Најдрастичнији пример који се може посматрати и као терористички акт повезан са државом јесте минирање гасовода „Сверени ток“. Без икакве дилеме, такав подухват није могла организовати и извести група „слободних стрелаца“ неповезаних са државом. Којом државом? Сејмур Херш тврди да су то САД, немачки истражни органи „упућују“ ка Кијеву, али је претходно „дуго ћутање“ о овом случају понајвише „говорило“.
Против Русије су и након минирања „Северног тока“ настављене операције оваквог карактера, последње у низу везане су за „торпедовање“ танкера (дакле, цивилних бродова). Међутим, у последње две недеље појављују се још две „тешке“ оптужбе за државни тероризам.
Прва је саопштење Украјине о државном тероризму Мађарске због заплене новца и злата превожених од Беча ка Кијеву. Друга је став Ирана како убиство ајатолаха Алија Хамнеија представља државни тероризам САД.
Уколико се први случај може проблематизовати са становишта украјинског саопштења (мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто позвао је на покретање додатне истраге у циљу утврђивања да ли је тај новац могао бити употребљен за финансирање опозиционих странака и медија у самој Мађарској, пошто је Виктор Орбан блокирао даље финансирање Украјине од стране ЕУ), о овом другом се и те како мора полемисати. Наравно, на иранске оптужбе САД и Израел одговориће другачије и понудити своје виђење ситуације.
Међутим, овакво ракетирање места становања врховног вође међународно признате државе, чланице УН, уз сазнање да је баш тада тамо и боравио (и то заједно са породицом), без формалне објаве рата и са намером да га ликвидирају јесте „тешко кршење“ суверенитета Ирана и са много становишта посматрано апсолутно неприхватљиво у савременим међународним односима.
Просто, ако се убиство Хамнеија не оцењује као „тешко кршење“ суверенитета и не проглашава апсолутно неприхватљивим, онда је само питање времена када ће се нешто слично поновити у неком другом сукобу, на неком другом „крају света“.
Убити председника – „легитимно“
Убиства шефова држава постају колико погодна за ратни успех (фактор изненађења), толико и сасвим легитимна ствар. А ако се већ легализују за сврху државног тероризма, зашто онда не би постала сасвим нормална и за обичне терористе.
Јер, ако се мења приступ, онда више нема моралних осуда државног тероризма, самим тим нема ни јасне границе између цивилизованог и нецивилизованог.
Дакле – све је дозвољено. Или, враћамо се у правила раног средњовековља. Само, тада је било више витештва па су владари морали у директним борбама или лично предводећи „силне оклопнике без мане и страха“ доказивати чије је преимућство. Данас витештва нема, преимућство се доказује балистичком ракетом или наоружаним дроном.
Ескалација сукоба на Блиском истоку има неколико димензија, овај рат утицаће на енергетску безбедност, регионалне односе, међународну трговину, геополитичка померања, структурирање светског политичког система. Због последица које ће уследити сам почетак последње фазе америчко-израелског рата против Ирана може помало и „испасти“ из видокруга шире јавности, донекле се и заборавити. Али, то никако не значи да ће „испасти“ из видокруга доносилаца одлука у многим земљама и да ће тако лако пасти у заборав.
Последњих година, неке границе које се тичу ратовања и извођења операција, изгледа се прелазе. Некада подразумевајуће „црвене линије“ више не постоје. Оно што је до јуче „разврставано“ у државни тероризам, сада постаје легитимно средство. И то ће, иако су остале последице видљивије и изазивају више разлога за забринутост, остати као једна од већих брига у међународним односима.
Ако нема граница и подразумевајућих „црвених линија“ онда је све дозвољено, а ако је све дозвољено – где је крај?