Највећи сукоб Америке и Европе до сада: Семе посејано у Србији, Иран кап која је прелила чашу
21:07 01.04.2026 (Освежено: 21:09 01.04.2026)
© AP Photo / Virginia Mayo
Пратите нас
Криза у трансатлантским односима траје од деведесетих година 20. века, али је вешто камуфлирана пропагандом и заједничким деловањем на простору Југославије, јер се показало да Срби, као жртве новог светског поретка, нису једини разлог дубљих сукоба на релацији Европа–Америка, каже за Спутњик новинар и публициста Милорад Вукашиновић.
После избијања рата у Ирану Европа је забранила Американцима коришћење војних база на својој територији. Шпанија је Америци забранила и коришћење свог ваздушног простора, а Италија је одбила захтев Вашингтона за коришћење ваздухопловне базе на Сицилији за америчке бомбардере који су летели ка Блиском истоку. Затим је и Француска забранила америчким и савезничким авионима, који превозе војну опрему за Израел, да прелете преко њене територије. Пољска је такође одбила захтев Сједињених Држава да пошаље своје системе противваздушне одбране „Патриот“ на Блиски исток.
Председник Америке Доналд Трамп на све то прво слао претње, попут оне да САД неће заборавити Француској одлуку да им не асистира у походу на Блиски исток, након чега је презриво поручио европским земљама да одсад сами иду у Ормуз и набавављају своју нафту.
„Мораћете да почнете да учите како да се борите за себе, САД више неће бити ту да вам помогну, баш као што ни ви нисте били ту за нас. Идите и набавите своју нафту“, рекао је Трамп.
Након свега, Трамп је изјавио да САД озбиљно разматрају повлачење из НАТО-а јер се земље Алијансе нису придружиле рату против Ирана. Ова Трампова изјава представља до сада најјачи знак да Бела кућа више не сматра Европу поузданим одбрамбеним партнером.
Све је почело од Југославије
Новинар и публициста Милорад Вукашиновић сматра да је криза у европско-америчким односима почела још крајем прошлог века. Он подсећа да се питање новог европског политичког идентитета поставило почетком деведесетих година, када је тим поводом у априлу 1991. одржана седница Трилатералне комисије на којој се три дана разговарало о тој теми. Тада је, каже, дошло и до спора између самих европских политичара.
Једна струја, коју је тада предводио бивши председник Европске комисије Жак Делор сматрала је да је пад Берлинског зида нулти почетак за Европу и да Европа треба да се ослободи не само такозваног комунистичког утицаја на истоку, него и америчког утицаја. Међутим, постојала је и друга струја у Европи која је била за чвршће повезивање са Америком, која је сматрала да Европа и Америка припадају истом културно-цивилизацијском кругу. Иза те струје стајао је тадашњи папа Јован Павле II, као и снажан проватикански лоби у структурама тадашњег Европског парламента и европских институција, каже Вукашиновић за Спутњик.
Он сматра да је управо југословенска криза представљала неку врсту теста у односима између Европе и Америке, где су се њихове међусобне разлике повремено појављивале, али се нису испољавале радикално као данас.
Ако су ратови деведесетих и бомбардовање Југославије представљали почетак распада евро-америчких односа, апсолутно се може рећи да је садашњи напад на Иран кап која је прелила чашу. Ту се ради о великим променама и мислим да ми са ових простора нисмо ни свесни озбиљности и дубине економске, али и социјалне и моралне кризе која потреса Сједињене Америчке Државе и Европу.
Наш саговорник сматра да нема више простора да Америка безбедно „атерира“ са својих великих, универзалистичких, олимпијских висина. О неограниченом ширењу демократије и људских права сви су се довољно наслушали, а Америка данас више нема ни новца нити какву унутрашњу привлачност или снагу да на тим темељима гради концепцију за 21. век. Вукашиновић додаје и да ово „спуштање“ Америке на темеље реал политике коју спроводи Трамп може бити врло болно и за њихове савезнике.
Оно што је почело у Југославији деведесетих година сада се на неки начин завршава на примеру Ирана и Украјине и то је неки кулминациони тренутак у светској историји после којег ћемо или имати неки нови колико-толико универзално прихваћени поредак заснован на одређеним принципима, или ће свет да склизне у тотални хаос у којем су сви исходи могући.
Европа извршила геополитичко самоубиство
Победа америчког председника Трампа на изборима и његова антиглобалистичка агенда такође су битни фактори у овој причи, тврди Вукашиновић. Бајденова администрација се трудила да прикрије разлике између Европе и Америке, нарочито доминацију Америке над Европом кроз наратив о солидарности са Украјином, али и о томе да је Америка посвећена безбедности Европе и њеној заштити од наводног руског утицаја. Наш саговорник каже да се кроз низ практичних политичких и војних потеза — укључујући рушење Северног тока — дошло до извесног отрежњења у деловима европских политичких елита, пре свега оних које припадају суверенистичким странкама. Тада је многима од њих постало јасно да је, заправо, највећа жртва рата у Украјини — Европа.
Ови сукоби на релацији Америка–Европа и конкретне одлуке Шпаније, Италије, Пољске, Француске и других европских држава последица су чињенице да би, у случају наглог скока цене нафте и гаса на светским тржиштима, европске економије ушле у озбиљну кризу, што је најбоља гаранција за дубоку социјалну и политичку нестабилност коју Европа никако не може да избегне. Ратујући на Блиском истоку, Америка суштински ратује против интереса Европе, јер европски интерес свакако није ни рат у Украјини ни рат на Блиском истоку, а посебно није стварање новог „берлинског зида“ између Европе и Русије.
Нису без основа анализе да је Европа, кроз подршку овим ратовима, починила акт геополитичког самоубиства, истиче Вукашиновић.
Данас Европа покушава, користећи и антитрамповски импулс који постоји унутар њених глобалистичких елита, да се дистанцира од рата са Ираном. Сам Трамп је прво најавио да ће НАТО бити претворен у неку врсту „акционарског друштва“ за вођење ратова, да ће се односи са Европом редефинисати и да ће заштиту имати само оне државе које издвајају за одбрану више од 5% буџета. Данас већ прича да не жели ништа са њима.
Шта је то ако није нека врста рекета који Америка наплаћује како би гарантовала наводну безбедност европским државама, којима, узгред, не прети апсолутно никаква опасност од Русије. Русија је то више пута наглашавала, укључујући и стратешка документа којима такав став потврђује.
Хоће ли САД стварно напустити НАТО
Вукашиновић сматра да су Трампове изјаве против савезника из НАТО мотивисане врло тешком унутрашњом ситуацијом, те да их не треба баш узимати превише озбиљно. Постоје озбиљне поделе у Трамповом МАГА покрету око политике коју води, посебно од почетка ове године, киднаповања председника Мадура и започињања рата са Ираном. Тема Израела је такође питање око којег се тај иначе конзервативни покрет дубоко дели, каже он и додаје да не треба заборавити ни демократе које једва чекају било коју Трампову грешку на спољнополитичком плану како би се што пре вратиле на власт.
Трампове изјаве у односу на европске савезнике не бих узимао баш превише озбиљно јер нисам сигуран да Америка и даље има некадашњу способност и могућност да наметне сопствену политику интереса европским савезницима. Сматрам да се ради о земљи која је у опадању и то сваке врсте – економском, демографском, моралном. Чули смо недавно да су одржане масовне антиратне демонстрације. То није само део америчког фолклора, већ и показатељ тога у коликој мери просечног Американца не интересују спољнополитички приоритети које Трамп намеће.
Русија се у читавој ситуацији веома конструктивно понаша, стално помињући „дух Енкориџа“ и сусрета Путина и Трампа као основ за некакав нови глобални договор који би могао да буде постигнут, под условом да се Трамп избори са свим својим унутрашњим проблемима. Што се тиче његових изјава, оне које данас делују битно, већ сутра не морају имати исто значење, закључује Вукашиновић.
Погледајте и:
